„Evo vode, šta me sprečava da se krstim?“ (Dela Ap. 8:36) – Veliki uspeh misije na Filipinima

„Evo vode, šta me sprečava da se krstim?“ (Dela Ap. 8:36) – Veliki uspeh misije na Filipinima

Juče ujutro, u subotu 21. avgusta, pravoslavna misija je još jednom krunisala predani i strpljivi rad na ispunjavanju Hristove zapovesti o misionarenju (Mt. 28:19-20). Na krajnjem jugu Filipina je u selu Ladol, oblast Sarangani, kršteno 239 ljudi, celokupna zajednica aglipajaca (nekadašnjih rimokatolika koji su se odvojili pre 100 godina od Rima) primljena je u Crkvu. Krštenje su obavili u okeanu misionari Moskovske patrijaršije, o. Georgije Maksimov i o. Kiril Škarbulj, pravoslavna misija je posvećena Svetom Jovanu Preteči. Ispod se nalazi nekoliko fotografija iz misije koja se zaista vrši na svetootački način, u duhu Predanja Crkve i onda i nije nikakvo iznenađenje ako se ovakvi plodovi donose.

Ovo je drugo ovakvo krštenje u poslednjih nekoliko meseci, pritom je katehizacija i priprema ovih ljudi vršena tokom poslednjih godinu i po dana, ovo nisu krštenja radi nečije administracije i mogućnosti da se neko pohvali brojkama, ljudi su potpuno svesno ušli u Pravoslavnu Crkvu. Mislim da primer ozbiljnog rada u misiji svi ljudi mogu da vide i nađu u misiji Ruske Pravoslavne Crkve (kako Moskovske patrijaršije tako i Zagranične Crkve) na velikom polju misije Crkve koje Filipini sada predstavljaju. U nastavku takođe možete pročitati par izvoda iz misionarskog dnevnika oca Georgija koji se tamo trudi sada. Ako neko poželi da pomogne apostolsko služenje koje se odvija tamo dok čitamo ove redove i gledamo fotografije, neka piše na kontakt našeg misionarskog centra.

21. avgust

„Juče sam sa ocem Kirilom u Pravoslavlje primio još jednu zajednicu na Filipinima. Krstilo e 239 ljudi odjednom. Nakon krštenja i Miropomazanja odslužili smo Liturgiju na kojoj smo pričestili novoobraćene. Sve zajedno trajalo je osam sati. Naravno, osećanja se ne mogu opisati.“

Philippines03

Philippines04

Philippines01

Philippines02

Philippines05

 

9. avgust

„Prošla je godina i ja sam ponovo na Filipinima. Ovde, na ostrvu Mindanao, postoji velika grupa ljudi koja se obratila sa molbom da ih primimo u Pravoslavlje. Naša Crkva već godinu i po dana vrši njihovu katehizaciju koja je prilično detaljna da bi ljudi bili zaista dobro pripremljeni i postali pravoslavni hrišćani ne samo po imenu, već svesno. Za proteklih godinu dana ovde je bilo nekoliko misionara iz Rusije i ja sam došao kao jedan od njih. Ako sam prošle godine sa ocem Stanislavom Rasputinom (rukovodiocem Misionarskog odeljenja petrozavodske i karelijske eparhije RPC – prim. ured.) samo sejao seme, govoreći lokalnim žiteljima o Pravoslavlju, sada su već pojavili i prvi izdanci, to jest, tri zajednice su primljene u Pravoslavlje kroz Krštenje. U pitanju su zajednice Polomoloka, Alabela i Kiblavana. Ukupno 203 ljudi. U prve dve zajednice postoje crkvena zdanja, a u Kiblavanu, na žalost, ne. Od priloga srpskog misionarskog centra „o. Danil Sisojev“ kupljena je pokretna tenda pod kojom se ovde i služe Liturgije na otvorenom.

Prvi put sam služio tako, na otvorenom vazduhu. Pošto je bio radni dan i tek sinoć je bilo izvesno da će biti službe, nisu svi pravoslavni hrišćani mogli da dođu, bilo je jedanaest ljudi sa decom. Međutim, svi su se pričestili i svi zajedno pevali na službi. Naravno, njihovo pevanje koje je osmislio Alfej (glavni saradnik i pomoćnik ruske misije tamo – prim. ured.) na osnovu grčkog, ne očarava baš lepotom, ali kada vidiš sa kakvim usrđem i oduševljenjem pevaju svi Filipinci koji su na službi, to ostavlja veliki utisak.

Dogodio se mali nesporazum, mislio sam da je Alfej uzeo tekst Liturgije na engleskom, a on je uzeo samo na sebuano, tako da sam služio pola službe na sebuano, a pola na crkvenoslovenskom. Nakon službe sam pitao ljude da li je bilo razumljivo ono što sam izgovarao na sebuano i oni su me uverili da jeste. Rekli su da uopšte ruski sveštenici (ne samo ja) razumljivije služe na sebuano od Amerikanca, o. Siluana koji se trudi u misiji Ruske Zagranične Crkve u susedstvu. Čak su mi rekli su parohijani međusobno govorili da je ovo najlepša Liturgija od svih na kojima su bili ranije. E to već ne znam zašto. Služeći pod šatorom nije lako predati lepotu bogosluženja.

Nakon noćne kiše zemlja je bila vlažna, ona je ovde nalik na glinu i na moje cipele se zalepila ogromna količina zemlje sa kojima sam hodao tokom službe. Ali, slava Bogu, vreme je bilo idealno – oblačno i prohladno. Iskreno govoreći, ne znam kako su drugi oci koji su služili pod otvorenim suncem mogli da izdrže u kompletnoj odeždi. Vrlo je važno izgraditi ovde makar kapelu sa prostorijom za susret sa ljudima (besede za oglašene, časove sa decom). To bi omogućilo i mesto gde može normalno da se služi, gde mogu ljudi da se pozovu, gde mogu da ostanu sveštenici i misionari i gde mogu da se održavaju besede za oglašene. Pošto se pod kapelom podrazumeva koliba od palminih grana i trske, cena je oko 1500 dolara, mislim da bi to bilo dobro uraditi ako pođe za rukom da se nađe novac za tako nešto.

Alfej smatra da ako se pojavi takva kapela sve više i više ljudi ovde će se obraćati u Pravoslavlje. Nisam siguran u to, ali čak i bez toga, za normalan život već formirane parohije takva kapela je potrebna.

PhilippinesKiblawan03

PhilippinesKiblawan01

PhilippinesKiblawan02

PhilippinesKiblawan04

Osim vršenja bogosluženja u zajednicama koje su već prihvatile Pravoslavlje, moj zadatak je da i dalje vršim pripremu oglašenih u zajednicama ove denominacije koje se još uvek pripremaju (oni nisu ni rimokatolici, niti protestanti, po veri i praksi su nam bliži i od jednih i od drugih). Sinoć sam išao u jednu od takvih zajednica. Ako sam prošle godine održao uvodnu besedu o tome šta je Pravoslavna Crkva, ovog puta sam odlučio da im govorim o pravoslavnom odnosu prema Bibliji i onda u nastavku održim biblijsku besedu na prvu glavu prve poslanice apostola Jovana. Na početku sam brinuo da to ne bude isuviše naporno za njih, da li da prekinem na sredini. Ali ne, slušali su jako pažljivo i živo. Prošle godine sam koristio fotografije prilikom besede, a ovog puta toga nije bilo, ali sam organizovao tako da su na smenu govorila tri čoveka – prvo ja na engleskom, zatim je Alfej prevodio na tagalog, a kada je potrebno, lokalni lider zajednice je čitao odlomak iz Biblije na koji sam se pozivao.

PhilippinesBiblijskaBeseda

Kako se ispostavilo (kasnije su mi pričali) nešto slično nikada nije bilo kod aglipajaca. Ako protestanti ovde aktivno čitaju Sveto Pismo, katolici u većini ga uopšte i ne čitaju, sećajući se da je rimokatolička crkva dugo vremena branila laicima da je čitaju. Od njih su ovo prihvatili i aglipajci, tako da oni u većini ne znaju Pismo, slušaju samo odlomke iz Pisma za vreme službi. Nakon završetka biblijske besede, lokalni lider mi je toplo zahvalio i rekao nadahnutu reč o koristi poznavanja Svetog Pisma. Sa tom besedom ću u narednim danima obilaziti i druge zajednice.

Juče nas je pratila Anisija, jedna od novokrštenih Filipinki. Vrlo revnosna u veri devojka, odlučila je da napusti dobro plaćeni posao da bi pomogla misiji. Prvi zadatak koji sam joj da je da nauči da peče prosfore (pošto iz Rusije ne možeš neprestano donosiš). Išli smo u kupovinu svega neophodnog. Anisija je veoma odgovorno prišla svom poslušanju i sama je našla opis procesa pripreme prosfora na engleskom jeziku, čak i molitvu pred početak. Svejedno smo je naučili kako da to radi, videćemo kakve će prosfore ispeći. Sem pripreme prosfora, ona će se baviti prevodom pravoslavnih tekstova na sebuano i voditi nedeljnu školu u pravoslavnim parohijama.

Da budem iskren, situacija nije sjajna sa novcem, ako neko može da pomogne, molim da to i učini. Novac je neophodan za misionarska putovanja po zajednicama, na izgradnju kapele u Kiblavanu, na makar malu platu lokalnim saradnicima misije, Anisiji posebno, na montažu ikonostasa u pravoslavnim zajednicama da lokalni hramovi postepeno već dobiju pravoslavni oblik, kao i mnogo drugo u poretku tekućih troškova.

Znam da sam već često molio za misiju i pomogli su svi koji su mogli. Međutim, ovde je zaista velika potreba i pritom zaista postoje velike mogućnosti za širenje i snaženje Pravoslavlja“.

 13. avgust

„Želeo sam da napišem o jednoj od novoobraćenih zajednica koja se nalazi na periferiji grada Alabel. Prošle nedelje nakon Liturgije i biblijske besede u Polomoloku smo krenuli u Alabel. Na putu je naš ovdašnji misionar Alfej predložio da stanemo i pojedemo nešto. Ja sam izrazio zabrinutost da već kasnimo. Na to mi je on odgovorio: „Ne brinite se oče. U Alabelu u veoma revnosni i usrdni pravoslavni hrišćani. Ponekada kasnim po dva-tri sata a oni svi sede u hramu i čekaju. A oni koji su u Polomoloku neće čekati toliko. Ljudi iz Alabela toliko cene Pravoslavlje da ako im i kažete: sutra će u šest ujutro biti Liturgija, oni će doći u pet sati. A ako ih pozovete i kažete im da smo se zadržali, oni će sedeti i čekati makar do uveče“.

Odgovorio sam da je to naravno, za svaku pohvalu, ali da ipak ne treba da to zloupotrebljavamo. Ipak smo na brzinu nešto pojeli (Filipinci ne shvataju da nisi na vreme jeo) i krenuli. Kasnili smo samo sat vremena. Hram (vrlo jednostavan) nalazi se na samom kraju Alabela, iza njega već počinje šuma od palmi u kojoj pase karabao (krava sa povijenim rogovima unazad).

Činjenica da su ovdašnji pravoslavni posebno usrdni u veri postalo je primetno odmah, čim sam izašao iz automobila i video ih. Ako u Polomoloku većinu parohijana čine žene i deca, ovde su bili prisutni svi, mnogo muškaraca, tinejdžera, mladih. Kada su me videli, svi su stali u red i polako, jedan za drugim stali da prilaze za blagoslov. Svi do jednog. Sve žene nose marame. U Polomoloku i Kiblavanu žene za vreme službe strogo stavljaju marame, a nakon otpusta ih skidaju, međutim, ovde su bile u maramama za svo vreme njihovog prebivanja u hramu. Pogledao sam već završeni ikonostas podignut od priloga moskovskog misionarskog centra „o. Danil Sisojev“. Parohijani se jako raduju što njihov hram sada liči na pravoslavni. Ovde su se pripremali da služe izobraziteljnu, ali sam im rekao da je to služba koja se vrši u odsustvu sveštenika, a pošto sam ja kao sveštenik tu, bolje je da odslužimo moleban sa osvećenjem vode. Nakon molebana smo delili osvećenu vodu i prosforu koja je preostala nakon službe u Polomoloku. Nakon molebana u Alabelu sam održao istu biblijsku besedu kao u Polomoloku, a takođe sam govorio kratko i o Isusovoj molitvi.

Uopšte, mene je zadivila zajednica u Alabelu. Radi se o tome da kada smo ovde počinjali misiju oni su bili jedni od protivnika prelaska u Pravoslavlje. Čak je bio trenutak kada su zvanično izjavili da neće prelaziti. Posetili su ih o. Kiril i Alfej, održali besedu i nakon par dana Alabelci su ih pozvali i rekli da sada svi žele da se krste u Pravoslavlju. I o. Kiril ih je i krstio. Slušao sam od njega da su se veoma iskreno obratili, da su veoma ozbiljni, ali sam, moj greh, prema tome bio nepoverljiv. Čak i sada, dok smo išli prema njima, sumnjao sam da se još kolebaju, da nisu potpuno pravoslavni jer čak i snažno obraćenje jednog čoveka od protivljenja do iskrene vere biva krajnje retko. A da se cela grupa ljudi jednodušno tako promeni, ja uopšte nikada nisam ni čuo. Međutim, videvši Alabelce ubedio sam se sa da su zaista oni najrevnosniji, najiskreniji i najpravoslavniji hrišćani ovde. Vrlo su usrdni u izučavanju vere i da sve čine strogo pravoslavno. Čak su i sami uklonili klupe iz svoje crkve i mole se stojeći, saznavši da je tako prihvaćeno u Ruskoj Pravoslavnoj Crkvi. Ovaj slučaj je nešto najdivnije što sam ikada susreo na misiji uopšte, ne samo u filipinskoj“.

Ključne reči:

Rubrika: Pravoslavlje u..., Savremena misija Crkve

O Autoru ()

Pravoslavni misionarski centar „o. Danil Sisojev“ pokrenut je na Bogojavljenje 2010. godine sa ciljem da se pravoslavni hrišćani što više čuju i saznaju o ispunjavanju poslednje Spasiteljeve zapovesti (Mt. 28:19-20) koju Njegova Crkva danas izvršava. Predlog za stvaranje samog centra dao nam je Mučenik čije ime naš centar nosi, na nekoliko dana pre nego što je postradao za Hrista. Naš cilj je da, koliko je u našoj moći, pomognemo kako spoljašnju tako i unutrašnju misiju Crkve. Zato smo pokrenuli jednu akciju pod nazivom „500x100“, koja za cilj ima da okupi 500 revnosnih pravoslavnih hrišćana koji bi donirali 100 dinara mesečno za potrebe misije Crkve. Ako želite da detaljnije pročitate o našem poduhvatu, prijavite se OVDE.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *