II Dopustiti propast tolikog mnoštva ljudi je surovo, Bog Koji ljubi mora neizostavno da spasi sve dobre ljude koji nisu čuli za istinu.

2.1. Lažno shvatanje posmrtne nagrade, plate.

2.2. Izopačenost u sistemu vrednosti.

 


Pre svega bih želeo da primetim da je isti apostol koji je zapisao reči „Bog je Ljubav“ (1 Jn. 4:16), zapisao i reči: „strašljivima i nevjernima… i idolopoklonicima i svima lažama, njima je udio u jezeru koje gori ognjem i sumporom“ (Otk. 21:8), i to u vreme kada je ogromna većina ljudskog roda bila u idolopoklonstvu.

U stvarnosti, sledbenici ovog lažnog učenja propovedaju surovog Boga kada dopuštaju bogohulnu misao da Bog, okovan „objektivnim okolnostima“ ravnodušno ostavlja da stradaju i ginu ljudi koji bi mogli postati iskreni pravoslavni hrišćani kada bi imali mogućnost da čuju za Pravoslavlje, ali im Bog iz nekog razloga to nije omogućio.

U takvom učenju uopšte nema ljubavi, u njemu je – ideja bezumno surovog Boga. Jer kada bismo i mi, grešni ljudi, saznali da negde postoji čovek koji gine, kome je potrebna naša pomoć i koji je spreman da je primi, i ako pritom za nas ne predstavlja nikakav napor da mu ukažemo pomoć – zar ne bismo pošli i spasili ga? Naravno da bismo pošli i spasili čoveka. Zar je Bog manje milostiv od nas? Čak je i u krivičnom zakonu klasifikovan zločin kao „neukazivanje pomoći čoveku u nuždi“. Pa i u Božijem Zakonu je rečeno: „Izbavljaj pohvatane na smrt; i koje hoće da pogube, nemoj se ustegnuti od njih.“ (Prič. 42:11) Zar Sam Bog ne ukazuje pomoć čoveku koji se našao u nevolji; zar ne spasava pohvatane na smrt; izbegava li osuđene na smrt?

Propovednici ove zablude mogu da odgovore da upravo zato i veruju da će takve ljude Bog spasiti nakon smrti i udostojiti ih raja. Ali zašto ih On nije spasio za vreme života? Jer greh nije nešto što nastupa nakon smrti – greh već sada i ovde zaražava čoveka, porobljava i razara mu dušu, život ispunjava mučenjem i mračnim stradanjem, pretvarajući ga u pakao već ovde na zemlji. Ovo je realnost. I Hristos kroz Crkvu – ne tek nakon smrti, već sada i ovde oslobađa čoveka od ropstva grehu, uči ga da se bori sa strastima i pobeđuje ih, da dostiže svetost, da postane sličan Bogu.

Zašto onda Bog nije spasio od greha i njegovih posledica te tobož postojeće tragaoce za istinom? Ako Bog može da omogući tim ljudima da znaju za Njega i prime Ga nakon smrti, zašto im nije dao takvu mogućnost za vreme života? A ako On iz nekog neshvatljivog kaprica nije poželeo da im da takvu mogućnost za vreme života, zašto bi onda poželeo da im je pruži nakon smrti?

2.1. Lažno shvatanje posmrtne nagrade, plate.

Uopšte, treba primetiti da razmatrano lažno učenje može da se javi samo pri postojanju lažnog shvatanja posmrtne plate. Ljudi koji tako misle ne priznaju suštinsku vezu između izbora u našem zemaljskom životu i našeg posmrtnog udela. Oni razmišljaju o raju i paklu kao da su u pitanju dva smeštaja – udobni i neudobni, da se celo pitanje svodi na to kako da one, koji nisu uspeli da tokom života pronađu ključ za udobni smeštaj, nekako ipak uvedu u njega.

Međutim, Carstvo Božije nije mesto, već stanje, to je „mir i radost u Duhu Svetome“ (Rim. 14:17) i zato „niti će se reći: Evo ga ovdje, ili: eno ga ondje; jer gle, Carstvo Božije unutra je u vama“ (Lk. 17:21). Carstvo Božije je Sam Gospod, Njegova Ljubav, Njegovo jedinstvo, večno prebivanje sa Njim i u Njemu. A istinska vera u Hrista, sjedinjenje sa Njim u svetim Tajnama, ulazak u Telo Njegovo – Crkvu i život po zapovestima Njegovim – nije prosto spoljašnja formalnost, neophodna za upadanje u „dobro mesto“ nakon smrti – to je praktični put očišćenja od greha, sjedinjenja sa Hristom i zadobijanja Carstva Božijeg.

Prepodobni Jovan Kasijan piše: „Ako se Carstvo Božije nalazi unutar nas i to Carstvo jeste pravednost, mir i radost, onda se onaj ko ih poseduje, bez sumnje, nalazi u Carstvu Božijem. I naprotiv, oni koji žive u nepravdi, razdoru i tuzi, koja rađa smrt, nalaze se u đavoljem carstvu, paklu i smrti. Jer ovo su pokazatelji različitosti između Carstva Božijeg i đavoljeg carstva.“[1]

Prepodobni Grigorije Sinait piše: „Kao što se klice paklenih muka nevidljivo skrivaju u dušama grešnika već na zemlji, tako se i zameci nebeskih blaga nalaze u srcima pravednih kroz Duha Svetoga“.[2] To jest svojom smrću mi rađamo za sebe taj večni udeo koji smo nosili u sebi tokom celog života. U tome i jeste najdublji značaj sadašnjeg privremenog života „ovde se daju pobednicima, kao zalog, pobednički venci; isto kao što se za pobeđene ovde uspostavlja početak njihovog posramljenja i mučenja“.[3]

Po svedočenju prepodobnog Simeona Novog Bogoslova „oni koji umiru pre nego što steknu Carstvo Nebesko, gde i kada da ga zadobiju, ako odlaze tamo gde je neprestana tama? Dakle, ovde, u ovom životu nam je zapoveđeno da ga tražimo i zadobijemo, kucajući na njegova vrata pokajanjem i suzama… onaj ko se još u ovom životu nije obukao u Hrista kao u Boga ne može da uđe u Carstvo Božije, neće da se uzdigne ka sazercanju Onoga i neće da postigne da On obitava unutar njega“.[4]

2.2. Izopačenost u sistemu vrednosti.

Kada se udubiš u argumente i tvrdnje onih koji smatraju da je moguće spasenje nekrštenih, javlja se utisak da oni zaboravljaju ne samo na Božiji Promisao, već i na Samog Boga.

„Dobar“ čovek za njih je onaj ko nije grešio protiv ljudi i delima im činio dobro. Ili, drugačije rečeno, onaj ko nije činio loša dela po ljudsku zajednicu a činio je korisna. Samim tim, po njihovom mišljenju, on postaje dostojan spasenja.

Ali čak se ni deset zapovesti Mojsijevog zakona nisu ograničavale nabrajanjem obaveza u odnosu na drugog čoveka – na samom vrhu su zapovesti posvećene čovekovim obavezama prema Bogu: „Ja sam Gospod Bog tvoj… Nemoj imati drugih bogova uza Me. Ne gradi sebi lik rezani… Nemoj im se klanjati niti im služiti, jer sam ja Gospod Bog tvoj, Bog revnitelj… Ne uzimaj uzalud ime Gospoda Boga svog“ (2 Mojs. 20:2-7).

I ispostavlja se da se takav, najteži, greh kao što je neverovanje u Boga, nepoštovanje Hrista, prihvata kao neka sitnica. Zar je moguće, govore protivnici, zbog takve „sitnice“ lišiti čoveka nakon smrti jedinstva sa Onim Koga za vreme života čovek nije želeo ni da zna ni da poštuje?

Odgovorićemo: ne samo da je moguće, već je i neizbežno, jer posmrtno jedinstvo sa Bogom predstavlja produženje jedinstva koje je čovek izabrao već u zemaljskom životu i koje daruje samo Hristos u Njegovoj Crkvi. Isto tako i posmrtna odvojenost od Boga predstavlja nastavljanje tog jedinstva koje je čovek izabrao za vreme ovog života i kome je sebe podvrgao, ceneći više samoljublje i ljubav prema grehu nego Boga i traganje za Istinitim Bogom.

Bog je jedini izvor dobra i radosti. Odvajanje od dobra jeste muka. Oni koji su odlučili da budu sa Bogom i samim životom posvedočili tu odlučnost, biće sa Bogom u večnosti i prirodno, prebivati u blaženstvu i radosti. Oni koji su cenili bilo šta drugo više nego Boga, koji se nisu sjedinili sa Njim u Tajni Evharistije, i u večnosti će biti odvojeni od izvora dobra i radosti, to jest, biće u muci. U oba slučaja: „Ne varajte se, Bog se ne da obmanjivati; jer što čovjek posije ono će i požnjeti.“ (Gal. 6:7)

Neverovanje u Hrista, neverovanje u jednog Boga, tim pre odricanje Boga – nije „sitnica“. To je narušavanje najvažnije i prve zapovesti. Po rečima svetog Vede Blaženog „laž nepriznavanja Hrista je toliko užasna i mrska da je sve ostalo u poređenju sa tim malo važno… Ova laž postoji kod Judeja koji tvrde da Isus nije Hristos. Međutim, i jeretici koji lažno uče o Hristu ne priznaju da Isus jeste Hristos pošto ne ispovedaju učenje Božanske Istine već sopstvene sujete.“[5]

Prvu zapovest narušavaju ne samo ateisti i idolopoklonici već i oni koji, govoreći da veruju u jednog Boga, ne priznaju Hrista za Boga pošto, kako svedoči prepodobni Justin (Popović): „ne postoji Bog bez Trojičnosti Božanstva. Ko ne priznaje Hrista za Boga, taj je nečestivac i bezbožnik… Veza čoveka sa Bogom određuje se u saglasnosti sa vezom kakvu ima sa Hristom, pošto ne postoji Bog bez Hrista ni na nebu, ni na zemlji, ni pod zemljom“.[6]

 


 

 

NAPOMENE:

  1. Dela prepodobnog oca našeg Jovana Kasijana. Moskva, 1892, str. 176.
  2. Prep. Grigorije Sinait. Dela. Moskva, 1999, str. 19.
  3. Prep. Simeon Novi Bogoslov. Slova. Moskva, 1892, t. II, str. 49.
  4. Prep. Simeon Novi Bogoslov. Slova. Moskva, 1892, t. I, str. 230, 475.
  5. Cit. po: Biblijski komentari otaca Crkve i drugih autora I-VIII veka. Novi Zavet. T. IX. Tver, 2008, str. 217.
  6. Prep. Justin (Popović). Tumačenje 1. saborne poslanice sv. ap. Jovana. Moskva, 1999, str. 59.

 

 

Rubrika: Uncategorized

O Autoru ()

Pravoslavni misionarski centar „o. Danil Sisojev“ pokrenut je na Bogojavljenje 2010. godine sa ciljem da se pravoslavni hrišćani što više čuju i saznaju o ispunjavanju poslednje Spasiteljeve zapovesti (Mt. 28:19-20) koju Njegova Crkva danas izvršava. Predlog za stvaranje samog centra dao nam je Mučenik čije ime naš centar nosi, na nekoliko dana pre nego što je postradao za Hrista. Naš cilj je da, koliko je u našoj moći, pomognemo kako spoljašnju tako i unutrašnju misiju Crkve. Zato smo pokrenuli jednu akciju pod nazivom „500x100“, koja za cilj ima da okupi 500 revnosnih pravoslavnih hrišćana koji bi donirali 100 dinara mesečno za potrebe misije Crkve. Ako želite da detaljnije pročitate o našem poduhvatu, prijavite se OVDE.

Nije ostavljena mogućnost za pisanje komentara.