„Danas je tema misije – glavna tema Crkve!“ – Patrijarh moskovski i sve Rusije Kiril

„Danas je tema misije – glavna tema Crkve!“ – Patrijarh moskovski i sve Rusije Kiril

Od sveg srca preporučujemo vašoj pažnji obraćanje Patrijarha moskovskog Kirila misionarima Ruske Crkve. Veoma raduju njegove reči iz kojih može da se vidi koliko je neophodna sveobuhvatna briga i rad na polju crkvene misije. Mišljenja smo da pravoslavni hrišćani drugih Pomesnih Crkava mogu mnogo da nauče iz pristupa i načina na koji se Svjatejši Patrijarh odnosi prema pitanju misije koju naziva glavnom temom Crkve danas.  Raduje nas i njegova strogost i potpuno odsustvo licemerja u ovom izlaganju i zato pozivamo oce, braću i sestre da izdvoje vreme i pročitaju izlaganje Patrijarha Kirila.

* * * * *

Pre nego što počnem, zamolio bih da podignu ruke rukovodioci eparhijalnih misionarskih odeljenja koji su ovde prisutni… Poželjno je da vas bude više.

Ako ovaj skup nazivamo „svecrkvenim“ onda bi iz svih eparhija trebalo da budu prisutni rukovodioci misionarskih odeljenja… Poželjno je takođe pozivati i misionare iz crkvenih okruga da bismo imali dijalog sa realnim ljudima kojima je profesija misija Crkve.

Ali ipak, želeo bih da od sveg srca pozdravim sve vas koji ste se danas okupili u ovoj sali na otvaranju Petog skupa eparhijalnih misionara.

Misija kao svedočenje o Hristu Spasitelju predstavlja jedan od najvažnijih zadataka Crkve. Misija predstavlja ispunjenje reči Gospoda: „Idite, dakle, i naučite sve narode krsteći ih u ime Oca i Sina i Svetog Duha, učeći ih da drže sve što sam vam zapovjedio; i, evo, ja sam sa vama u sve dane do svršetka vijeka. Amin“ (Mt. 28:19-20). Ovaj veliki zadatak neposredno je povezan sa glavnim ciljem postojanja Crkve – sjedinjenja ljudi sa Bogom. Jedinstvo sa Tvorcem nije moguće bez sticanja vere. Međutim, po rečima apostola Pavla, kako prizivati Onoga u Koga nisu poverovali? Kako verovati u Onoga o Kome nisu slušali? Kako slušati bez onoga koji propoveda? (vidi Rim. 10:14).

Zato svaka crkvena delatnost mora da bude sjedinjenja sa svedočanstvom o Hristu Raspetom i Vaskrslom. Ovo je posebno aktuelno u savremenoj epohi crkvenog graditeljstva, kada se stvaraju nove eparhije.

Svaka novostvorena eparhija ne predstavlja samo još jednu teritorijalno-administrativnu jedinicu, već između ostalog i novo polje za misiju što zahteva visoki stepen odgovornosti crkvenih trudbenika u organizovanju misionarskog služenja.

U okviru pripreme za sadašnji misionarski skup održale su se međuregionalne konferencije rukovodilaca eparhijalnih misionarskih odeljenja. Na ovim forumima među celim nizom aktuelnih pitanja, razmatrala se i tema organizacije misionarskog služenja u novoobrazovanim eparhijama. Značajno je da su delegati na ovim konferencijama bili jedinstveni u mišljenju da misionarsko služenje mora da ima sistemski, regularni karakter. Pritom bih želeo da primetim da se ponekada u dokumentima ovakve ideje formulišu, a u praksi se ništa ne događa.

Radi toga je neophodno stvoriti svojevrsnu misionarsku kartu svake eparhije koja bi sadržala ne samo podatke o količini i sastavu stanovništva, njegovom religioznom i nacionalnom sastavu, već bi pokazivala situaciju i sa delatnošću raskolničkih i pseudo-pravoslavnih zajednica, kao i različitih sektaških organizacija. Zajedno sa tim u toj karti moraju da se pokažu i prioritetni pravci rada za svaku eparhiju. U obrazovnim, medicinskim, socijalnim, kaznenim ili drugim institucijama.

Karta mora da bude vodič za naš misionarski rad i jedan od glavnih izvora informacija, između ostalog i za najviše crkveno načalstvo.

Veoma aktuelna je misionarska delatnost i među stanovnicima regionalnih centara u Sibiru, Dalekom Istoku i krajnjem Severu zemlje. U pitanju je tradicionalni pravac misije koji postoji još od perioda pre revolucije i predstavlja prioritet za našu Crkvu. Međutim, ako su u 19. veku objekti misionarskih napora bili pre svega predstavnici starosedelaca, danas je potrebno raditi i sa ljudima koji su se, pripadajući etnički i kulturno pravoslavnoj tradiciji, sticajem životnih okolnosti u značajnoj meri našli odvojeni ne samo od civilizacijskih dobara već i od veze sa pravoslavnim duhovnim centrima – hramovima i manastirima. Ljudima koji rade u ekstremnim uslovima (na primer na platformama za dobijanje gasa ili nafte) prisustvo sveštenika je isto tako važno kao i služenje vojnih kapelana u oružanim snagama.

Tokom poslednjih godina najefikasniji oblik misionarskog služenja u ovim regionima predstavljaju misionarski stanovi. Radosno je što se u periodu od prethodnog Četvrtog svecrkvenog skupa pravoslavnih misionara koji je bio 2010. godine broj misionarskih stanova povećao skoro dva puta. Međutim, njihov broj je još uvek jako mali.

Misionarski stan treba da služi kao temelj stvaranja autentične crkvene zajednice, koja okuplja ljude i daje im mogućnost da osete ljudsku i hrišćansku solidarnost, između ostalog i pred licem vrlo teških životnih uslova. Značajan je primer stvaranja misionarskog stana „Spaski“ u selu Tiksi Jakutske eparhije, koji se nalazi na obali mora u arktičkoj pustinji. Njegova izgradnja se odvijala u veoma teškim, ne samo klimatskim, već i socijalno-ekonomskim uslovima. Sredinom 2013. godine doneta je odluka da se zatvori baza prekomorske avijacije koja se nalazila tu. Iz sela je otišlo na stotine vojnika i članova njihove porodice, što je za sobom povuklo ozbiljne infrastrukturne probleme. Odneti su sistemi za grejanje, zatvoreni dečiji vrtići, prekinut je vazdušni transport sa ostatkom zemlje. Ljudi koji su ostali okupljeni oko saradnika Sinodalnog misionarskog odeljenja, igumana Agatangela Beliha, uz podršku dobrotvora izgradili su misionarski kompleks i bukvalno kao odgovor na njihovu veru, vojno rukovodstvo je donelo odluku o obnovi sela.

U Tiksi su počeli da se vraćaju ljudi. U oktobru 2014. godine rukovodilac Sinodalnog misionarskog odeljenja, mitropolit belgorodski i starooskolski Jovan i episkop jakutski i lenski Roman su osvetili Nikolo-Serafimovski hram u misionarskom stanu „Spaski“. I ovo je naravno lep događaj u sferi naše misionarske delatnosti na severu Rusije.

Na žalost, privremen boravak sveštenstva u udaljenim uglovima nekog regiona sa misionarskim ciljem ne može biti sredstvo za rešavanje kadrovskih problema koji su povezani sa nedostatkom sveštenika lokalnih eparhija. Zadatak misionara je da obrati um i srce čoveka Bogu, krsti ga, nauči ga prvim znanjima istine Jevanđelja. Međutim, time se duhovni života osobe koja se obratila ne završava, od tog trenutka ona tek počinje. I nadalje je novokrštenom neophodna stalna pastirska briga, neprestana briga o duši, redovno učešće u Liturgiji, pričešćivanje Svetim Hristovim Tajnama.

Zato posebnu aktuelnost zadobija stvaranje stalno aktivnog hrama ili makar molitvenog prostora i što je još važnije, postojanje stalnog sveštenika koji se brine o pastvi koju mu je Bog poverio.

Misija među starosedelačkim i malobrojnim narodima naše zemlje se često susreće sa još jednim važnim problemom: problemom međusobnog odnosa nacionalne kulture i hrišćanske vere koja stoji pred ljudima koji se obraćaju u formi ruskog Pravoslavlja. Da li to znači da čovek koji etnički pripada jednom od naroda Sibira ili Dalekog Istoka i ucrkvenjuje se mora da se odrekne od kulturne tradicije kojoj pripada?

U ovom slučaju treba da se govori ne o rusifikaciji, to jest, o raskidu sa lokalnom kulturom, već o ispunjavanju te kulture hrišćanskim smislom. Zato sam ubeđen da misija treba da bude povezana sa radom na očuvanju nacionalnih kultura i njihovom obnavljanju. Upravo tako su se trudili istaknuti misionari u 19. i početkom 20. veka. Prevodi bogoslužbenih i biblijskih tekstova koje su oni uradili poslužili su, između ostalog, uspostavljanju nacionalne pismenosti i literature.

Pored tradicionalnih formi misije potrebno je koristiti i savremene metode, uzimajući u obzir i socijalni kontekst epohe. Za poslednjih nekoliko decenija informacione i komunikacione tehnologije su veoma napredovale. Bez preuveličavanja se može reći da se u svetu odigrala prava informaciona revolucija. Kao posledicu toga imamo aktivizaciju prosvetne i apologetske delatnosti pravoslavnih hrišćana u medijima, na Internetu i posebno na društvenim mrežama.

Međutim, trudeći se u gorepomenutim informacionim sredinama, hrišćanin je od Samog Boga prizvan da postane svestan visoke odgovornosti za sadržaj kao i stil svojih izjava, makar se nalazio i u polemici. Ne treba da pružamo povod za prekor onima koji samo traže povod.

Zadatak misionara se ne sastoji u tome da pobedi u sporu, već da svojim ličnim primerom, svojim rečima, svojom ljubavlju privuče ljude, jer često pobeda u sporovima označava za pobeđenog gubitak mogućnosti da prihvati Hrista. Zato pozivam da se veoma oprezno učestvuje u različitim vrstama diskusija. Istina se ne rađa u sporovima, ona se rađa u ozbiljnoj diskusiji koja je usmerena na rešavanje konkretnog problema.

U tesnoj vezi sa apologetikom nalazi se i anti-sektaška i anti-raskolnička delatnost koja i dalje ostaje jedno od najvažnijih misionarskih služenja, zajedno sa zaštitom tradicionalnih hrišćanskih vrednosti i načina života pred licem agresivnog sekularizma pre svega.

Pritom je misionaru, između ostalog i misionaru koji se trudi u parohiji, neophodno da poseduje dovoljan nivo znanja i odgovarajućeg obrazovanja da bi njegova reč zvučala ubedljivo i autoritetno.

Danas se uspešno realizuje „Koncepcija misionarske delatnosti Ruske Pravoslavne crkve“ koja je prihvaćena od strane Svetog Sinoda 2007. godine, razrađen je obrazovni standard i prihvaćeni su drugi dokumenti koji preporučuju i regulišu pripremu misionara. Danas ispred nas stoji jako važan zadatak – organizacija pripreme misionara u seminarijama (bogoslovijama) i drugim obrazovnim institucijama naše Crkve. I po tome kako se bude rešavao ovaj zadatak može se suditi o odnosu prema temi misije od strane eparhijalnih arhijereja i rukovodilaca duhovnog obrazovanja.

Molim Vladiku Varsonufija da prati statistiku koja pokazuje šta se dešava u misionarskoj delatnosti svake eparhije: koliko misionara je prošlo obuku, u koliko parohija postoje misionari, kako rade eparhijalni i misionari iz crkvenih okruga i po tim pokazateljima ćemo suditi o odnosu arhijereja prema temi misije. Ne po lepim rečima, već po delima.

Ako delo ide, znači da konkretni Vladika ima osećaj (svest) o misiji, nema dela – znači nema osećaja (svesti). Zaključke ćemo izvoditi na nivou Sinoda: možda smo pogrešili, možda konkretni Vladika ne može da upravlja eparhijom, možda je bolje da bude vikarni ili da rukovodi parohijom negde

Danas je tema misija – glavna tema Crkve.

Drugi pokazatelj predstavlja organizacija misionarskog rada na parohijama, između ostalog i posredstvom zapošljavanja u parohiji plaćenih stručnjaka u oblasti misije i katehizacije. Bez obzira na prihvaćene odluke od strane Arhijerejskog Sabora i Svetog Sinoda, ovo delo ne ide onom brzinom kojom bismo želeli. Zato se sa ove govornice misionarskog skupa ponovo obraćam Preosvećenim Vladikama i ocima starešinama: nama je potrebno da veoma ubrzamo kako pripremu misionara-katehizatora, tako i njihovo slanje u parohije, pre svega gradske gde je danas veoma potrebno ovo služenje. Već da ne govorim o odgovarajućim saradnicima u eparhijalnim upravama i crkvenim okruzima. Ova mesta neizostavno moraju da budu popunjena tamo gde se to još nije dogodilo.

Ujedno uz ovo neophodno je reći da misionarski rad ne može da se svodi isključivo na delatnost saradnika eparhije, crkvenog okruga ili parohije. Svaki hram u licu starešine, sveštenstva, parohijskih radnika i ucrkvenjenih parohijana prizvan je da postane učesnik misije svedočenja o Hristu bliskim i dalekim, njihovim pozivanjem u evharistijski život parohijske zajednice. Svi članovi parohije i time pre, njegovi saradnici čine jedno zajedničko delo, delo Božije i zato je to delo neophodno vršiti sa revnošću za slavu Gospodnju kao ispunjenje reči Spasitelja: „bićete Mi svjedoci u Jerusalimu … i sve do kraja zemlje“. (Dela ap. 1:8)

Cilj ovog svedočenja nije samo u poznanju vere, već u životu u saglasnosti sa ovom verom, u životu koji predstavlja najsnažnije svedočanstvo u Hristu Koji je rekao: „Tako da se svijetli svjetlost vaša pred ljudima, da vide vaša dobra djela i proslave Oca vašega koji je na nebesima.“ (Mt. 5:16)

Želim svim učesnicima sadašnjeg Skupa, svim misionarima, eparhijalnim arhijerejima, starešinama hramova, namesnicima, plodotvorni trud na njivi crkvene misije.

http://www.k-istine.ru/mission/mission_v_kongress_patriarh.htm

Ključne reči:

Rubrika: Zvanični dokumenti, Savremena misija Crkve

O Autoru ()

Pravoslavni misionarski centar „o. Danil Sisojev“ pokrenut je na Bogojavljenje 2010. godine sa ciljem da se pravoslavni hrišćani što više čuju i saznaju o ispunjavanju poslednje Spasiteljeve zapovesti (Mt. 28:19-20) koju Njegova Crkva danas izvršava. Predlog za stvaranje samog centra dao nam je Mučenik čije ime naš centar nosi, na nekoliko dana pre nego što je postradao za Hrista. Naš cilj je da, koliko je u našoj moći, pomognemo kako spoljašnju tako i unutrašnju misiju Crkve. Zato smo pokrenuli jednu akciju pod nazivom „500x100“, koja za cilj ima da okupi 500 revnosnih pravoslavnih hrišćana koji bi donirali 100 dinara mesečno za potrebe misije Crkve. Ako želite da detaljnije pročitate o našem poduhvatu, prijavite se OVDE.

Nije ostavljena mogućnost za pisanje komentara.