„Данас је тема мисије – главна тема Цркве!“ – Патријарх московски и све Русије Кирил

„Данас је тема мисије – главна тема Цркве!“ – Патријарх московски и све Русије Кирил

Од свег срца препоручујемо вашој пажњи обраћање Патријарха московског Кирила мисионарима Руске Цркве. Веома радују његове речи из којих може да се види колико је неопходна свеобухватна брига и рад на пољу црквене мисије. Мишљења смо да православни хришћани других Помесних Цркава могу много да науче из приступа и начина на који се Свјатејши Патријарх односи према питању мисије коју назива главном темом Цркве данас.  Радује нас и његова строгост и потпуно одсуство лицемерја у овом излагању и зато позивамо оце, браћу и сестре да издвоје време и прочитају излагање Патријарха Кирила.

* * * * *

Пре него што почнем, замолио бих да подигну руке руководиоци епархијалних мисионарских одељења који су овде присутни… Пожељно је да вас буде више.

Ако овај скуп називамо „свецрквеним“ онда би из свих епархија требало да буду присутни руководиоци мисионарских одељења… Пожељно је такође позивати и мисионаре из црквених округа да бисмо имали дијалог са реалним људима којима је професија мисија Цркве.

Али ипак, желео бих да од свег срца поздравим све вас који сте се данас окупили у овој сали на отварању Петог скупа епархијалних мисионара.

Мисија као сведочење о Христу Спаситељу представља један од најважнијих задатака Цркве. Мисија представља испуњење речи Господа: „Идите, дакле, и научите све народе крстећи их у име Оца и Сина и Светог Духа, учећи их да држе све што сам вам заповједио; и, ево, ја сам са вама у све дане до свршетка вијека. Амин“ (Мт. 28:19-20). Овај велики задатак непосредно је повезан са главним циљем постојања Цркве – сједињења људи са Богом. Јединство са Творцем није могуће без стицања вере. Међутим, по речима апостола Павла, како призивати Онога у Кога нису поверовали? Како веровати у Онога о Коме нису слушали? Како слушати без онога који проповеда? (види Рим. 10:14).

Зато свака црквена делатност мора да буде сједињења са сведочанством о Христу Распетом и Васкрслом. Ово је посебно актуелно у савременој епохи црквеног градитељства, када се стварају нове епархије.

Свака новостворена епархија не представља само још једну територијално-административну јединицу, већ између осталог и ново поље за мисију што захтева високи степен одговорности црквених трудбеника у организовању мисионарског служења.

У оквиру припреме за садашњи мисионарски скуп одржале су се међурегионалне конференције руководилаца епархијалних мисионарских одељења. На овим форумима међу целим низом актуелних питања, разматрала се и тема организације мисионарског служења у новообразованим епархијама. Значајно је да су делегати на овим конференцијама били јединствени у мишљењу да мисионарско служење мора да има системски, регуларни карактер. Притом бих желео да приметим да се понекада у документима овакве идеје формулишу, а у пракси се ништа не догађа.

Ради тога је неопходно створити својеврсну мисионарску карту сваке епархије која би садржала не само податке о количини и саставу становништва, његовом религиозном и националном саставу, већ би показивала ситуацију и са делатношћу расколничких и псеудо-православних заједница, као и различитих секташких организација. Заједно са тим у тој карти морају да се покажу и приоритетни правци рада за сваку епархију. У образовним, медицинским, социјалним, казненим или другим институцијама.

Карта мора да буде водич за наш мисионарски рад и један од главних извора информација, између осталог и за највише црквено началство.

Веома актуелна је мисионарска делатност и међу становницима регионалних центара у Сибиру, Далеком Истоку и крајњем Северу земље. У питању је традиционални правац мисије који постоји још од периода пре револуције и представља приоритет за нашу Цркву. Међутим, ако су у 19. веку објекти мисионарских напора били пре свега представници староседелаца, данас је потребно радити и са људима који су се, припадајући етнички и културно православној традицији, стицајем животних околности у значајној мери нашли одвојени не само од цивилизацијских добара већ и од везе са православним духовним центрима – храмовима и манастирима. Људима који раде у екстремним условима (на пример на платформама за добијање гаса или нафте) присуство свештеника је исто тако важно као и служење војних капелана у оружаним снагама.

Током последњих година најефикаснији облик мисионарског служења у овим регионима представљају мисионарски станови. Радосно је што се у периоду од претходног Четвртог свецрквеног скупа православних мисионара који је био 2010. године број мисионарских станова повећао скоро два пута. Међутим, њихов број је још увек јако мали.

Мисионарски стан треба да служи као темељ стварања аутентичне црквене заједнице, која окупља људе и даје им могућност да осете људску и хришћанску солидарност, између осталог и пред лицем врло тешких животних услова. Значајан је пример стварања мисионарског стана „Спаски“ у селу Тикси Јакутске епархије, који се налази на обали мора у арктичкој пустињи. Његова изградња се одвијала у веома тешким, не само климатским, већ и социјално-економским условима. Средином 2013. године донета је одлука да се затвори база прекоморске авијације која се налазила ту. Из села је отишло на стотине војника и чланова њихове породице, што је за собом повукло озбиљне инфраструктурне проблеме. Однети су системи за грејање, затворени дечији вртићи, прекинут је ваздушни транспорт са остатком земље. Људи који су остали окупљени око сарадника Синодалног мисионарског одељења, игумана Агатангела Белиха, уз подршку добротвора изградили су мисионарски комплекс и буквално као одговор на њихову веру, војно руководство је донело одлуку о обнови села.

У Тикси су почели да се враћају људи. У октобру 2014. године руководилац Синодалног мисионарског одељења, митрополит белгородски и староосколски Јован и епископ јакутски и ленски Роман су осветили Николо-Серафимовски храм у мисионарском стану „Спаски“. И ово је наравно леп догађај у сфери наше мисионарске делатности на северу Русије.

На жалост, привремен боравак свештенства у удаљеним угловима неког региона са мисионарским циљем не може бити средство за решавање кадровских проблема који су повезани са недостатком свештеника локалних епархија. Задатак мисионара је да обрати ум и срце човека Богу, крсти га, научи га првим знањима истине Јеванђеља. Међутим, тиме се духовни живота особе која се обратила не завршава, од тог тренутка она тек почиње. И надаље је новокрштеном неопходна стална пастирска брига, непрестана брига о души, редовно учешће у Литургији, причешћивање Светим Христовим Тајнама.

Зато посебну актуелност задобија стварање стално активног храма или макар молитвеног простора и што је још важније, постојање сталног свештеника који се брине о пастви коју му је Бог поверио.

Мисија међу староседелачким и малобројним народима наше земље се често сусреће са још једним важним проблемом: проблемом међусобног односа националне културе и хришћанске вере која стоји пред људима који се обраћају у форми руског Православља. Да ли то значи да човек који етнички припада једном од народа Сибира или Далеког Истока и уцрквењује се мора да се одрекне од културне традиције којој припада?

У овом случају треба да се говори не о русификацији, то јест, о раскиду са локалном културом, већ о испуњавању те културе хришћанским смислом. Зато сам убеђен да мисија треба да буде повезана са радом на очувању националних култура и њиховом обнављању. Управо тако су се трудили истакнути мисионари у 19. и почетком 20. века. Преводи богослужбених и библијских текстова које су они урадили послужили су, између осталог, успостављању националне писмености и литературе.

Поред традиционалних форми мисије потребно је користити и савремене методе, узимајући у обзир и социјални контекст епохе. За последњих неколико деценија информационе и комуникационе технологије су веома напредовале. Без преувеличавања се може рећи да се у свету одиграла права информациона револуција. Као последицу тога имамо активизацију просветне и апологетске делатности православних хришћана у медијима, на Интернету и посебно на друштвеним мрежама.

Међутим, трудећи се у горепоменутим информационим срединама, хришћанин је од Самог Бога призван да постане свестан високе одговорности за садржај као и стил својих изјава, макар се налазио и у полемици. Не треба да пружамо повод за прекор онима који само траже повод.

Задатак мисионара се не састоји у томе да победи у спору, већ да својим личним примером, својим речима, својом љубављу привуче људе, јер често победа у споровима означава за побеђеног губитак могућности да прихвати Христа. Зато позивам да се веома опрезно учествује у различитим врстама дискусија. Истина се не рађа у споровима, она се рађа у озбиљној дискусији која је усмерена на решавање конкретног проблема.

У тесној вези са апологетиком налази се и анти-секташка и анти-расколничка делатност која и даље остаје једно од најважнијих мисионарских служења, заједно са заштитом традиционалних хришћанских вредности и начина живота пред лицем агресивног секуларизма пре свега.

Притом је мисионару, између осталог и мисионару који се труди у парохији, неопходно да поседује довољан ниво знања и одговарајућег образовања да би његова реч звучала убедљиво и ауторитетно.

Данас се успешно реализује „Концепција мисионарске делатности Руске Православне цркве“ која је прихваћена од стране Светог Синода 2007. године, разрађен је образовни стандард и прихваћени су други документи који препоручују и регулишу припрему мисионара. Данас испред нас стоји јако важан задатак – организација припреме мисионара у семинаријама (богословијама) и другим образовним институцијама наше Цркве. И по томе како се буде решавао овај задатак може се судити о односу према теми мисије од стране епархијалних архијереја и руководилаца духовног образовања.

Молим Владику Варсонуфија да прати статистику која показује шта се дешава у мисионарској делатности сваке епархије: колико мисионара је прошло обуку, у колико парохија постоје мисионари, како раде епархијални и мисионари из црквених округа и по тим показатељима ћемо судити о односу архијереја према теми мисије. Не по лепим речима, већ по делима.

Ако дело иде, значи да конкретни Владика има осећај (свест) о мисији, нема дела – значи нема осећаја (свести). Закључке ћемо изводити на нивоу Синода: можда смо погрешили, можда конкретни Владика не може да управља епархијом, можда је боље да буде викарни или да руководи парохијом негде

Данас је тема мисија – главна тема Цркве.

Други показатељ представља организација мисионарског рада на парохијама, између осталог и посредством запошљавања у парохији плаћених стручњака у области мисије и катехизације. Без обзира на прихваћене одлуке од стране Архијерејског Сабора и Светог Синода, ово дело не иде оном брзином којом бисмо желели. Зато се са ове говорнице мисионарског скупа поново обраћам Преосвећеним Владикама и оцима старешинама: нама је потребно да веома убрзамо како припрему мисионара-катехизатора, тако и њихово слање у парохије, пре свега градске где је данас веома потребно ово служење. Већ да не говорим о одговарајућим сарадницима у епархијалним управама и црквеним окрузима. Ова места неизоставно морају да буду попуњена тамо где се то још није догодило.

Уједно уз ово неопходно је рећи да мисионарски рад не може да се своди искључиво на делатност сарадника епархије, црквеног округа или парохије. Сваки храм у лицу старешине, свештенства, парохијских радника и уцрквењених парохијана призван је да постане учесник мисије сведочења о Христу блиским и далеким, њиховим позивањем у евхаристијски живот парохијске заједнице. Сви чланови парохије и тиме пре, његови сарадници чине једно заједничко дело, дело Божије и зато је то дело неопходно вршити са ревношћу за славу Господњу као испуњење речи Спаситеља: „бићете Ми свједоци у Јерусалиму … и све до краја земље“. (Дела ап. 1:8)

Циљ овог сведочења није само у познању вере, већ у животу у сагласности са овом вером, у животу који представља најснажније сведочанство у Христу Који је рекао: „Тако да се свијетли свјетлост ваша пред људима, да виде ваша добра дјела и прославе Оца вашeга који је на небесима.“ (Мт. 5:16)

Желим свим учесницима садашњег Скупа, свим мисионарима, епархијалним архијерејима, старешинама храмова, намесницима, плодотворни труд на њиви црквене мисије.

http://www.k-istine.ru/mission/mission_v_kongress_patriarh.htm

Кључне речи:

Рубрика: Званични документи, Савремена мисија Цркве

О Аутору ()

Православни мисионарски центар „о. Данил Сисојев“ покренут је на Богојављење 2010. године са циљем да се православни хришћани што више чују и сазнају о испуњавању последње Спаситељеве заповести (Мт. 28:19-20) коју Његова Црква данас извршава. Предлог за стварање самог центра дао нам је Мученик чије име наш центар носи, на неколико дана пре него што је пострадао за Христа. Наш циљ је да, колико је у нашој моћи, помогнемо како спољашњу тако и унутрашњу мисију Цркве. Зато смо покренули једну акцију под називом „500x100“, која за циљ има да окупи 500 ревносних православних хришћана који би донирали 100 динара месечно за потребе мисије Цркве. Ако желите да детаљније прочитате о нашем подухвату, пријавите се ОВДЕ.

Није остављена могућност за писање коментара.