Da li smo mi misionari? – Sveštenik Aleksandar Usatov

Da li smo mi misionari? – Sveštenik Aleksandar Usatov

Misionarska delatnost jeste odraz Apostolske prirode Crkve. Upravo otvorenost i obraćenost prema svetu, koji još uvek nije prosvećenom verom hristovom, dozvoljava crkva da prorasta tkivo sveta, da bude njegov kvasac i svetlost. Može se čak tvrditi da Nevesta Hristova ne može a da ne bude takva svetlost i kvasac jer u tome se sastoji Njeno prednaznačenje u zemnoj istoriji. U poređenju sa sektaškom zatvorenošću Crkva uvek izlazi van svojih granica, do „kraja zemlje“ (Dela 1:8). Ona brine o svemu što se događa sa necrkvenim društvom, i upravo tu ustremljenost mi i nazivamo Misijom Crkve…

Početak misije je – u Bogu Trojici

Razmišljanja o misionarstvu u savremenim uslovima dovode nas do reči Apostola Pavla, koji imenuje Samog Hrista Spasitelja – Apostolom naše vere: „Zato, braćo, poznajte Poslanika i Prvosveštenika vjere naše koju ispovjedamo, Isusa Hrista„. (Jevr. 3:1). Radi spasenja Sin Božiji postaje Poslanik Oca Nebeskog i donosi na Zemlju Radosnu vest. Ljudi su izgubili Boga, zaboravili su put ka Njemu, zato je On Sam sišao na Zemlju da bi našao i spasio ih, sjedinivši ih sa Sobom.

Zašto On tako postupa? Zašto Bog obraća Svoju pažnju na grešnog Zakheja i dolazi u njegov dom (Lk. 19:2-10)? Zašto On traži zalutalu ovcu, a kada je nađe – bolesnu i onemoćalu – sa radošću je podiže na Svoja ramena (ne samo bez odvratnosti već „radujući se!„) i nosi Ocu Svome (Lk. 15:3-6).

Odgovarajući na ta pitanja, možemo razumeti zašto On i svakome od nas nalaže takav pokret u susret grešnom i ubogom čoveku, govoreći: „Idite, dakle, na raskršća i koga god nađete, pozovite na svadbu“ (Mt. 22:9).

Ne puniti sud, već paliti sveću!

Misionare sada pripremaju u seminarijama i bogoslovskim institutima. Profesionalno. Ali samo onaj koji se razgoreo Božanskom ljubavlju prema ljudima, može da zove i da bude pravoslavni misionar. Jer da bi zapalio bližnjeg plamenom Božije vere, neophodno je da sam goriš tim plamenom. Sveća se pali od sveće, a srce od srca. Po rečima mitropolita Antonija Suroškog, samo onaj može da se obrati Hristu, ko vidi na licu makar jednog čoveka „sijanje večnog života“.

Taj „sijajući“ čovek strada dušom, kada vidi oko sebe ljude koji ginu van Crkve. Želja da se pomogne tim ljudima postaje za njega potpuno prirodno stremljenje.

Štafetu misije preuzima parohija

U sadašnje vreme pred nama stoji još jedan, ne manji, problem. Svaki značajni misionar privodi ljude ne sebi već vratima hrama – Bogu. Zato se njegovi napori „venčavaju“ uspehom u slučaju kada se parohija raduje dolasku novog čoveka, kada novoobraćeni bude važan i potreban parohijanima konkretnog hrama. „Svako ko ulazi u hram treba da oseti atmosferu ljubavi, prijateljstva, saosećanja i brige. Zar treba da se učimo od sektaša, koji svakoga ko dolazi susreću sa ljubavlju?“ – pita Svjatejši Patrijarh Aleksej II. Jer ako zaborave „sveštenik i svi služitelji hrama da je jedan od zadataka njihove delatnosti, njihov sveti dug – da dočekaju, da uteše, da zagreju ljubavlju svakoga ko dođe„, onda „svojom hladnoćom, grubošću ili odsustvom želje da se potrude na korist bližnjeg“ mogu da svedu na nulu sve napore misionara. Kao rezultat ljudi odlaze u sektu gde će naići na najradosniji prijem. A u tome, po mišljenju našeg Prvojerarha, naša krivica: „ljudi odlaze od Pravoslavlja zbog nedostataka naše prosvetiteljskog i misionarskog rada, odsustva želje pojedini sveštenoslužitelja da se brižljivo trude nad duhovnim vaspitanjem ljudi koji dolaze u Crkvu„. Eto zašto je misionarski duh neophodno razgorevati kako sveštenicima i profesionalnim misionarima, tako i svakom članu pravoslavne parohije.

Kako i o čemu govoriti necrkvenom čoveku?

Ali pozabavimo se još jednim pitanjem. Mi tako često vidimo kako se crkveni ljudi sa velikim naporom trude da urazume „pridošlice“ i svoje rođake. Revnost postoji, ali zašto njihovo stremljenje ne nailazi uvek na živi odziv kod ljudi?

Nije tajna da se prosečni Rus više i ne nada da će čuti živu reč o Hristu, jer za proteklih dvadeset godine crkvene slobode mi (tj. Ljudi iz crkve) nismo uvek žurili da nađemo vreme i silu za takvo svedočenje. Ali „sveto mesto ne biva prazno“. Umesto istinske religije, koja se shvata kao lični susret sa Bogom, nama predlažu pseudo-religiozne puteve dostizanja udobnosti „ovde i sada“: zamađijati, izbajati uspeh i sreću u braku. U posthrišćanskom društvu sada nema mesta za reči kao što su pokajanje, smirenje i molitva, a zato su tako popularna razmišljanja o karmi, astralu i nanošenju štete nekome. Ono što hrišćani nazivaju blagodaću u van-crkvenim krugovima redukuje se u bezličnu „pozitivnu energiju“. Tak i dobijamo da ljude koji dođu u hram, sada interesuju pitanja koja teško da privode spasenju: u koji dan se pominje preminuli i da ili se pri tome mogu koristiti viljuške… zato sadašnjem ruskom pokoljenju nisu potrebne popularno-zabavne pričice o Crkvi, već upravo „ponovna hristijanizacija“. Pod tim terminom podrazumevamo pokušaj da se ponovo osmisli suština pravoslavnog učenja (u čijem fokusu stoji Sam Hristos) zajedno sa onim ljudima koji su bili kršteni u Pravoslavnoj crkvi, ali za koje se crkveni život svodi na osvećenje kuliča i plodova, na izjave o „Bogu u duši“, sjedinjenim sa potpuno neprihvatljivim za pravoslavne hrišćane, pogledima na Boga, Crkvu i čoveka[1].

Govoreći o misiji pravoslavni hrišćana, treba da izdvojimo dva momenta:

ŠTA i KAKO pokušavamo da govorimo necrkvenom čoveku o Pravoslavlju?

Upravo na ovim pitanjima treba da se zaustavimo, govoreći o misionarskim koncepcijama i zahtevima.

Sa kojim rečima se obraćamo ljudima ovoga sveta? Kako se naša misija odnosi sa zapovešću koje je Gospod dao Svojim apostolima? Šta žurimo da podelimo sa čovekom koji je prvi put ušao u hram, ili koji nas pita o Pravoslavlju, daleko od Crkve?

Neki od nas su potpuno uvereni da je hrišćanstvo religija koja od čoveka traži samo suze, poklone, sveće. Kao da se upravo u tome sastoji naše ljubljeno Pravoslavlje! Čak crkveni ljudi shvataju Vest Hristovu kao mnoštvo ograničenja i „ne sme se“ (piti, jesti, ne dodirnuti, itd.). I upravo tako mnogi od nas prenose crkveni život malo-religioznom čoveku: ne govorimo tim ljudima o slobodi koju nam daruje Duh Sveti, već o banalnom sistemu zabrana i odredbi, čiji smisao je njima teško shvatljiv. Umesto da „damo“ i priopštimo mi se trudimo da nešto „uzmemo“ i zabranimo.

Pri tom zaboravljamo da se greh ne sastoji u prostom narušavanju sistema zabrana. To je dubinsko otkidanje od Boga, i život bez Duha, bez Ljubavi. Zato i spasenje od greha treba da počne iznutra. Počevši sa iskrenom molitvom i smirenjem. Na to je neophodno obratiti pažnju od samog početka. Do momenta dok se Gospod ne dotakne ljudskog srca, duhovnost mu se čini dalekom i nerealnom, a svetovni način života u sebi ostvaruje čitav krug interesa, sve njegove potrebe. Upravo zato će se takav čovek očajno držati za „radosti“ ovoga sveta, protiveći se našoj reči o uzdržanju i samokontroli. Tek našavši „mnogoceno zrno bisera“ (Mt. 13:46) on će imati snage da zaboravi na truležna svetska dobra, da odbaci sopstveni egoizam i ispunjava zapovesti Božije. Samo u disanju molitve, u priopštenju tajnama crkve on će iskustvom osetiti da zapovesti Hristove „nisu teške„, a da je jaram Njegov – blag (1 Jn. 5:3; Mt. 11:30). Kod takvog čoveka, koji je istinski osetio iskustvo večnog Života, potreba da ljubi bližnjeg veća je od potrebe da bude ljubljen i želja da se podeli premašuje egoistične misli o sebi.

Ali do svih tih visina svakom čoveku, koji se interesuje za Pravoslavlje, neophodno je još da „raste“. I naš cilj kao istinskih misionara je da mu pomognemo u tome. U krajnjoj meri – da ne smetamo.

Odnos prema mladima

A još treba da se zamislimo, ko i kako susreće u hramu budućnost Crkve – našu omladinu? „Zlobne starice i stroge baćuške, koji traže od njih ispunjavanje spoljašnje forme pobožnosti, često bez objašnjavanja njihovog unutrašnjeg sadržaja… Svakog čoveka, koji je ušao u hram sveštenik je obavezan da susretne sa ljubavlju, kao željenog gosta, sećajući se da nije on domaćin u hramu, već smireni sluga Gospoda i Njegovog naroda. Zato treba pokazati posebnu snishodiljvost prema onima koji su prvi put prešli crkveni prag. Sa njima se moramo ophoditi veoma pažljivo da ih slučajno ne bi odgurnuli i ne bi stavili na njihova ramena teško breme (Mt. 23:4)“ – eto čemu nas priziva Svjatejši Patrijarh Aleksej II.

Ne treba očekivati pobožnost, već pružiti ruku pomoći

I zaista naše susretanje malocrkvenog čoveka često podseća ma sprovođenje „ispita pobožnosti“ kada devojku, koja je ušla u hram, sudije ocenjuju od glave do pete, izobličavaju zbog „nepravilne odeće“ i naglas se „zaprepašćuju“ zbog njenog neznanja crkvenih običaja. Međutim, odnos hrišćana prema „ljudima ovoga veka“ sa tačke gledišta Jevanđelja ničim nije uslovljeno: da bi pokazali misionarsku druželjubivost ne treba da očekujemo od onih koji dolaze pokazivanje pobožnosti i načitanosti o Bogu. mi uopšte ne treba da očekujemo nešto od ljudi, već da sami pokušamo da obdarimo čoveka tim iskustvom susreta sa Bogom, koji smo uspeli da zadobijemo živeći u Crkvi.

Važno je sa ljudima deliti ne svoje strahove, već radost zbog Vaskrslog Hrista

Prvojerarh Ruske Crkve nas savetuje da stremimo ka „takvom uređenju parohijskog života, da bi svako ko dođe u hram mogao da se makar na trenutak priopšti toj radosti zbog Vaskrslog Hrista, kojom je ispunjeni hrišćanstvo„. Sa tačke gledišta hrišćana „ceo život je praznik… Radost je glavna karakteristična crta Crkve“ (Sv. Kliment Aleksandrijski). Međutim u nizu slučajeva propoved se pretvara u „pseudo-pravoslavnu histeriju“ kada čoveka plaše priznacima zacarenja antihrista, prizivaju da se u svim događajima svetovnog i crkvenog života traže priznaci svepošteg odstupništva i izdaje. Kao rezultat – čovek čeka ne Hrista, već antihrista. Borba sa neprijateljima i strah od odstupništva ispunjuje svest neofita, a Blagovest Hristova (upravo se tako sa grčkog prevodi jevanđelje) zamenjuje se Zlom vesti o antihristu.

Naravno veoma je lako kamenovati protivnika, veoma je lako smatrati da je za spasenje neophodno učiniti samo jedan ili drugi niz postupaka. Mnogo je teže živeti po Hristu. Teže e biti osetljiv, teže je osluškivati braću po veri i one bližnje, koje nam Gospod danas šalje u susret. Ali upravo takvu smirenu ljubav, istinsku Hristovu ljubav savremeni svet i očekuje od Crkve i hrišćana.

Šta se događa sa nama? Sve je veoma jednostavno: mi sami do kraja ne uspevamo da shvatimo šta je „unutrašnji život“ hrišćanina, zato i pokušavamo da nadoknadimo takav propust spoljašnjom delatnošću, stavljajući naglasak na obrede, količinu sveća i naučene fraze.

Kakve sve nesreće ne dovode čoveka u hram? I u mnogim slučajevima njemu se brižno pokušava da ukaže, kako da zakaže 40-dnevno pominjanje i moleban, kojim Svetiteljima da stavi sveću, koje plodove da ne jede na dan Usekovanja glave Jovana Krstitelja… Neke od tih saveta mogu se direktno oceniti kao sujeverje, neznanje i neznaboštvo. A ostale, uz svu njihovu važnost za nas, treba odložiti do ucrkvenjenja čoveka.

Život nazivam ne to kada ti postiš, kada se posipaš pepelom, već kada prezireš bogatstvo, daješ hleb svoj gladnome, kada uzdržavaš gnev, kada odbacuješ sujetu, kada iskorenjuješ zavist u sebi„, tako nas poučava Sveti Jovan Zlatoust. Drugim rečima, važno je početi od jevanđelskih zapovesti, čije ispunjavanje će obavezno dovesti čoveka do čuvanja svih obreda i crkvenih običaja.

Drugačije će se hrišćanin koji počinje lako „zapetljati“ u sredstvima spasenja, smatrajući ih samim po sebi dovoljnim „dobrim delima“. Iguman Nikon (Vorobjov) ovako opisuje čoveka koji se obmanuo sopstvenom „pravednošću“: „ako ona i bude nekad u hramu, ili ako kući pročita još i akatist ili Psaltir, ona je onda već sve učinila i bolje od nje nema, a ako još i poklone uradi ponekad, ili polunoćnicu pročita, onda već nikoga boljeg od nje nema. Ona sve osuđuje, a ne vidi da je sama puna svih grehova, da se ceo svoj život nikada nije borila, nije pazila na sebe, nije se čistila, nije se trudila nad tim. Ona se smatra pravednikom jer ide u hram, ponekada čita Psaltir i akatist. Ali zar je suština u tome? I akatisti i bogosluženje i molitva – sve je to dano da se pomogne čoveku da istrgne iz sebe svaku gadost, da mu se pomogne da se očisti, da ponese krst borbe sa grehom„. Drugim rečima, religija je živi savez duše čoveka sa Bogom, i ti odnosi uvek nalaze za sebe izraz i podršku u spoljašnji obredima i delima, ali se ne zamenjuju njima.

Lekaru! Izleči se sam

Propovednik još mora da se seća neophodnosti življenja u punoj saglasnosti sa verom koju objavljuje. Taj savet Svjatejšeg Patrijarha veoma je važno da pamte oni misionari, koji brigom o spasenju Rusije (ili čak i cele Vaseljene) prikrivaju odsustvo želje da se bave ispravljanjem sopstvenih nedostataka. Uz takav prilaz lični doživljaj Boga je od drugostepene važnosti pred licem onih horizonata misije, koji se otkrivaju na teritoriji nekada Svete Rusije.

Takvim misionarima treba napomenuti reči Prepodobnog Isaaka Sirina, koje on obraća Načalniku naše misije – Gospodu Isusu Hristu: „Tebi nije toliko važno da se množi delo propovedi Jevanđelja u svetu, koliko to da se moja duša sačuva zdravom u Tebi.“ Njemu se pridružuje i sveti Grigorije Bogoslov: „Treba se, pre svega truditi da se sam očistiš, a zatim i druge čistiti; umudriti, zatim druge učiti; postati svetim, a zatim prosvećivati; približiti se Bogu, a zatim privoditi Njemu i druge; osvetiti se, zatim osvećivati.“

Pamtićemo da svaka reč i pouka imaju smisao samo onda kada idu iz sopstvenog duhovnog iskustva i znanja. Svaka reč, izrečena ustima, mrtva je i lažna i oni koji slušaju uvek osete to bez greške. Sveštenik Aleksandar jeljčaninov ukazuje pri tome da „svaka prinuda, čak i na dobro, uve izaziva samo otpor i razdraženost. Jedinstveni put dovođenja čoveka bilo čemu – delovati sopstvenim primerom i privesti ga želji da stane na taj isti put; samo onda, kao samostalni, slobodni akt, preokret će biti čvrst i plodonosan“.

Ne učiti, već zajedno rasti

Ovaj misionarski princip je primenjiv na sve uzrastne kategorije. Sa svakim čovekom treba govoriti ne prosto sa pozicija učitelja, već smireno i poverljivo deliti sa njim ono što nam je Crkva podarila. Radi toga treba trošiti svoje vreme i energiju. Svaki talant koji nam je poveren od Boga, treba da koristimo na korist bližnjeg.

I čak ako ne možemo efikasno da štitimo našu veru pre izazovima ovoga sveta, neka naša dela govore za nas bolje od svake reči. Svako od nas pozvan je da pokaže ljudima koji ga okružuju lepotu Pravoslavlja. Neki su pozvani da to rade rečju, a svi – celokupnim svojim životom.


NAPOMENE:

  1. Kako ovo važi i za srpskog pravoslavca. Sve se svede na sečenje slavskog kolača, paljenje sveće i „na ima nešto“.. – prim. prev.

<http://missionerdona.ru/content/view/86/82/>

Rubrika: Iz iskustva misionara, Hristovi misionari

O Autoru ()

Pravoslavni misionarski centar „o. Danil Sisojev“ pokrenut je na Bogojavljenje 2010. godine sa ciljem da se pravoslavni hrišćani što više čuju i saznaju o ispunjavanju poslednje Spasiteljeve zapovesti (Mt. 28:19-20) koju Njegova Crkva danas izvršava. Predlog za stvaranje samog centra dao nam je Mučenik čije ime naš centar nosi, na nekoliko dana pre nego što je postradao za Hrista. Naš cilj je da, koliko je u našoj moći, pomognemo kako spoljašnju tako i unutrašnju misiju Crkve. Zato smo pokrenuli jednu akciju pod nazivom „500x100“, koja za cilj ima da okupi 500 revnosnih pravoslavnih hrišćana koji bi donirali 100 dinara mesečno za potrebe misije Crkve. Ako želite da detaljnije pročitate o našem poduhvatu, prijavite se OVDE.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *