„Čile je za mene zaista neobrađeno polje, idealno za misiju…“ – intervju oca Dušana Mihajlovića za PMC „o.Danil Sisojev“

„Čile je za mene zaista neobrađeno polje, idealno za misiju…“ – intervju oca Dušana Mihajlovića za PMC „o.Danil Sisojev“

Predlažemo Vašoj pažnji interesantan i poučan intervju sa misionarom naše SPC u Čileu, o.Dušanom Mihajlovićem. Pročitajte o narodu Čilea, stanju Pravoslavlja, o činjenici koja raduje – da se mnogo starosedelaca iskreno interesuje za Istinu, ali o problemima na koje nailazi u radu naš o.Dušan. Pomenite svi u molitvama našeg misionara, da mu Gospod daruje snage da izdrži na ovom svetom delu…

– Dragi oče, ako možete da nam kažete na početku par reči o stanju misije Pravoslavne Crkve u Čileu, kao i na celokupnom kontinentu Južne Amerike?

 U Čileu trenutno postoje crkve ili crkvene zajednice Ruske Pravoslavne Crkve Moskovskog patrijarhata, Ruske Zagranične Pravoslavne Crkve, Grčke patrijaršije, Antiohijske patrijaršije, a od mog dolaska u Santjago pre tri meseca, i Srpske Pravoslavne Crkve. Najveći broj vernika, kao i najveći značaj na južnoameričkom kontinentu ima Antiohijska patrijaršija. Ona u Čileu ima šest parohija, RPC MP jednu, GPC jednu, dok RPZC ima čak tri zajednice, ali samo jednog sveštenika. Pri tom, osim Antiohijskih parohija, sve ostale imaju u proseku po petnaest-dvadeset članova. To vam dovoljno govori o stanju misije u Latinskoj Americi. Pravoslavna Crkva se dugi niz godina nije bavila ovim kontinentom, tako da pravi misionarski rad tek predstoji. Ipak, interesantan je podatak da je Čile latino-američka zemlja sa možda najvećim brojem pravoslavnih vernika iz redova sopstvenog naroda. Recimo, parohiju Ruske zagranične crkve u kojoj služim svake nedelje čine listom Čileanci i samo dvoje Rusa. Takva ili slična je situacija u svim pravoslavnim parohijama u Santjagu.

Kažem u Santjagu, jer osim prestonice i jedne crkvene zajednice u Konsepsionu, u ostalim gradovima u Čileu ne postoje ni jedna Pravoslavna Crkva. A potreba za otvaranjem novih parohija i te kako postoji. Recimo, u regionu Valdivije, koja je udaljena od glavnog grada oko 750km, prema zvaničnim podacima živi čak oko 2000 stanovnika pravoslavne veroispovesti! Tamo postoji formirana pravoslavna zajednica, ali bez sveštenika. Vernici te zajednice su me nedavno zamolili da ih posetim i, ako Bog da, preuzmem duhovnu brigu o njima od oca Aleksa, jednog od dvojice pravoslavnih sveštenika Čileanaca, koji na žalost nema mogućnosti da redovno služi u njihovom gradu i oblasti.

Što se ostalih zemalja tiče, pravoslavne misije postoje, ali su veoma retke. U Peruu, recimo, postoji samo jedna pravoslavna parohija, takođe i u Košta Riki i na Kubi, dok u Boliviji, Kolumbiji, Ekvadoru, koliko mi je poznato, postoje samo neke pravoslavne zajednice, bez sveštenika. Postoji veliki broj pravoslavnih Indijanaca u Gvatemali i o njima brine Carigradska patrijaršija. Nešto je bolja situacija u Argentini, gde SPC ima već četiri parohije, zatim u Brazilu, gde imamo šest sveštenika i svi su Brazilci, a planira se i nova parohija u Dominikanskoj republici. Takođe, sve pomenute patrijaršije imaju svoje zajednice i u Meksiku. Ali, ako se uzme u obzir broj stanovnika svih tih zemalja, broj pravoslavnih vernika je na nivou statističke greške, to jest, u zvaničnim statistikama tih zemalja o zastupljenosti religijskih konfesija, pravoslavlje se ni ne pominje.

– Kakav su narod Čileanci, kakve su njihove osobine? Da li im njihov karakter pomaže ili odmaže, kakva je zemlja njihovog srca za reč Istine?

Čileanci su u miru druželjubiv i dobronameran narod, ali su takođe poznati kao veoma ratoborni u ratu. Posebno je zanimljiv podatak da je jedan od najbrojnijih naroda u Čileu, pleme Mapučhe indijanaca, poznato po tome da nikad nije pobeđeno od strane Španaca, već je sa njim potpisan samo mirovni sporazum, a sve do danas nisu prestali da se bore za svoja prava i nezavisnost! Oni uporno čuvaju svoj autentični jezik i kulturu, iako već vek i po žive po zakonima države Čile.

S druge strane, katoličko nasleđe je izuzetno prisutno i Čileanci su veoma neravnodušni prema hrišćanskoj religiji, kakva god bila. To ima svoje dobre strane, jer nas pravoslavne doživljavaju sa velikim poštovanjem, kao veoma slične njihovoj crkvi, ali su istovremeno spremni da prihvate i svako drugo učenje hrišćanske provenijencije, od luteranstva, pa sve do mormonskih i ko zna kakvih još sekti. Recimo, sekta pentakostalaca je ovde izuzetno jaka, kao i Jehovini svedoci, adventisti, Vojska spasa, mormoni i ostali. Ono što je karakteristično za Čile i celu Latinsku Ameriku je jedno ogromno razočarenje u Katoličku crkvu, pre svega zbog ogromnog broja svakojakih skandala. Zato je katolička crkva izgubila ogroman broj vernika (u Čileu oko 25%), mnoge crkve su im prazne, a katolički sveštenici se danas nigde ne pojavljuju u svojim sultanama, već nose samo civilnu odeću. Na žalost, taj običaj su preuzeli i pravoslavni sveštenici, što je, mislim, velika šteta.

Meni se skoro svakodnevno dešava da me ljudi zaustavljaju na ulici, pitaju odakle sam, kojoj crkvi pripadam, traže blagoslov ili da ih pomenem u svojim molitvama, i sa velikim poštovanjem se odnose prema mojoj mantiji. Događalo se čak da me neka starija gospoda na ulici bukvalno zagrle od ushićenja što sam došao u Čile iz takve daljine i još imam hrabrosti da javno pokažem svoj sveštenički čin. Uostalom, i moje iskustvo sa pravoslavnim Čileancima kojima služim takođe govori o tome da su oni mnogo zainteresovaniji za duhovni život nego recimo ovdašnji Srbi ili Rusi, koje vera njihovih otaca skoro da i ne interesuje. Tako da je Čile za mene zaista neobrađeno polje, idealno za misiju. Ovde ima dovoljno posla za ceo život.

Ako govorimo o njihovim manama, onda je to latino-američki mentalitet, izvesna lenjost, površnost, lagodan odnos prema obavezama i disciplini (službe, recimo, ovde počinju ne pre deset i trideset, a kod Antiohijača i u 12 časova, a uobičajeno je da verujući kasne na liturgiju po pola sata i više), a ono što je specifično baš za Čileance, to su tzv. “bele laži”, što u prevodu znači da je ovde normalna pojava da se olako daju obećanja koja se nikad ne ispunjavaju, ili se govori ono što treba da se kaže, a ne ono što se misli.

– U našem narodu bavljenje misijom i samo pominjanje ove reči zvuči egzotično, kao neki redak hobi za koji samo pojedinci mogu osećati privlačnost. Koliko je misija sastavni deo života Hristove Crkve?

Misija bi trebalo da bude sastavni deo života naše Crkve, ali, na žalost, ona je to davno prestala da bude, osim kod časnih izuzetaka. U stvari, ono što mi nazivamo “misija” u najvećem broju slučajeva uopšte nije to. Po definiciji, misija je jedan osmišljeni poduhvat koji podrazumeva jasnu nameru da se privedu Hristu stanovnici neke teritorije koji ne poznaju pravoslavnu veru. U našim pravoslavnim crkvama, pak, misija označava slanje svog sveštenika pripadnicima sopstvenog naroda koji na nekoj teritoriji žive kao iseljenici i koji su izrazili želju da na toj teritoriji organizuju crkvenu zajednicu, čiji je prevashodni zadatak da čuva njihovu veru, jezik i kulturu. Tako da tu o nekoj misiji ne može biti ni govora, osim ako se nema u vidu misija prema pripadnicima sopstvenog naroda.

Takva crkvena zajednica obično potpuno ili delimično finansira svog sveštenika, gradi ili iznajmljuje crkveni objekat za sopstvene potrebe, a u okviru tog objekta obično postoji i sala za sastanke, slavlja i druge aktivnosti zajednice. Kao što vidite, cilj takve misije je pre svega očuvanje sopstvenog identiteta, jezika i kulture, što samo po sebi uopšte nije problem, naprotiv – veoma je potrebno. Problem je samo što se onda često zaboravlja i ona druga strana, to jest, mogućnost i potreba da se ta ista pravoslavna vera propoveda i drugima, između ostalih i pripadnicima lokalnog stanovništva.

U takvim okolnostima, svi slučajevi pokrštavanja pripadnika domicilnog stanovništva imaju više slučajan karakter, nego karakter neke ciljane akcije. Ja se lično divim Čileancima koji su, uprkos svemu, primili Pravoslavlje. Ono što mi oni sami govore je da njih, u suštini niko rado ne prima; Grci, Arapi, Rusi, ih nerado primaju u svoje hramove, jer, prirodno, žele službu na svom jeziku i u svojoj tradiciji. Upravo iz gore navedenih razloga, ljubomorno čuvajući svoje običaje i jezik, oni ne idu na službe ni jedni kod drugih, a kamo li da još brinu o spasenju svojih komšija druge vere. Ako nekim čudom i prime pravoslavlje, Čileanci koji žele da budu cteci ili đakoni prinuđeni su da, recimo, u Ruskoj crkvi uče crkveno-slovenski jezik, što je po mom mišljenju ne samo besmisleno, nego je i nehumano. Možete li da zamislite kako izgleda crkveno-slovenski jezik u izvođenju ljudi koji u svom jeziku ne poznaju ni “sh”, “zh”, rusko “i”, meki, tvrdi znak itd.? Pa ni mi ne umemo da čitamo pravilno taj jezik, a kamo li jadni Čileanci! Do nedavno su u pojedinim antiohijskim parohijama službe bile striktno na arapskom jeziku, u grčkoj samo na grčkom itd. Tek od nedavno su stvari počele da se menjaju, i to samo zato što nove generacije iseljenika više ne govore na jezicima svojih predaka već samo na španskom, pa su sveštenici sada primorani da služe i na španskom, što je automatski stvorilo preduslove da i Čileanci učestvuju na službama i razumeju šta se peva i propoveda.

Osim toga, pomenute jurisdikcije na mnogim mestima imaju međusobnih problema, vode dugogodišnje sporove raznih vrsta, što dodatno otežava eventualnu misiju Pravoslavne Crkve u celini. Svaki sveštenik služi samo u svojoj crkvi, ima svoju pastvu i ljubomorno je čuva od ostalih kolega. Nema zajedničkih službi ni između sveštenstva iste jurisdikcije, a tim pre između različitih.

Sve ovo pruža veliku šansu našoj Sprskoj Pravoslavnoj Crkvi, koja se na teritoriji Latinske Amerike već prepoznaje kao pristupačna, neopterećena prethodnim lošim nasleđem, i najotvorenija za pristup novih vernika i klirika. Velika je sreća što našu novu Eparhiju vodi nesporni duhovni autoritet naše Crkve, mitropolit Amfilohije. Ovo ne govorim tek tako. U razgovorima sa mnogim vladikama drugih jurisdikcija osetio sam njihovo veliko poštovanje prema ličnosti našeg mitropolita. Zahvaljujući tome, pozicija nas sveštenika ovde je mnogo bolja nego što bi mogla da bude. Ono što je za mene lično veoma važno je da vladika Amfilohije odlično shvata trenutno stanje pravoslavlja u Latinskoj Americi i šansu koja nam se pruža.

 – Neki ljudi postavljaju pitanje: «zašto bi neko išao preko mora i okeana da propoveda Hrista, kada je toliko neverje, sujeverje i maloverje u našem narodu. Prvo treba tu kod sebe sprovesti misiju, pa tek onda ići u druge narode.» Šta kaže naša Sveta Crkva kao odgovor na ovaj stav, da li je on ispravan?

Kao prvo, taj stav sam na žalost imao prilike da čujem i ovde od nekih naših ljudi koji ne gledaju blagonaklono na prisustvo Čileanaca na našim službama. On samo svedoči o duhovnom stanju tih ljudi, koji misle da je sama činjenica što su rođeni kao Srbi već dovoljna da ih kvalifikuje i kao pravoslavne. Međutim, njima treba objasniti da su njihovi preci postali pravoslavni jer su u ta davna vremena neki Grci došli na naše prostore, naučili jezik kojima su njihovi preci govorili, potrudili se da sastave novu azbuku i bogoslužbeni jezik, i da zahvaljujući njihovom trudu oni sada mogu da se šepure kako su pravoslavni i slave slavu.

Kao drugo, naše crkve u domovini su otvorene za svakoga, pravoslavne literature ima na svakom koraku, i svako ko želi može da uzrasta u veri. Sveštenika i monaštva ima, i njihov broj je na stotine. Zašto bi bio problem da nas nekoliko, a trenutno se radi o petorici sveštenika u našoj Eparhiji, pokuša da prenese svetlost Hristove Istine i drugima, koji žive na celom jednom kontinentu? Na žalost, to samo govori o ograničenosti i nedostatku ljubavi kod tih ljudi…

– Šta je čoveku neophodno da zna da bi učestvovao u pomaganju misiji?

Mora da shvati da je situacija u kojoj se nalazi misionar specifična i ne može uvek da se meri istim aršinima kao kad je reč o običnom parohijskom svešteniku u Srbiji.

– Kako učešće u misiji može pomoći čoveku u duhovnom životu?

Veoma mnogo. Pre svega, uči ga smirenju i strpljenju. Rad sa inoslavnima zahteva mudrost, razboritost, delikatnost. Reč je o ljudima koji su u duhovnom smislu kao deca, ponekad je neverovatno kako razmišljaju i kakva pitanja vam postavljaju.

 – Kako je bavljenje misijom uticalo na Vas i Vaše bližnje, na Vaš odnos sa Bogom?

Uticalo je na taj način da kada propovedate neku istinu drugima, shvatite da od tog trenutka postajete uzor, koji svojim ponašanjem u mnogome može da odredi duhovni put onih kojima se obraćate, to jest, njihovo uzrastanje na tom putu.

– Ako možete, podelite sa nama neki događaj koji je ostavio na Vas utisak tokom Vašeg misionarskog rada.

 Bilo je mnogo događaja, toliko da mi izgleda kao da sam došao ovamo pre mnogo godina. Međutim, za mene lično najupečatljiviji je bio susret i zajednička služba svih pravoslavnih jurisdikcija u hramu Rođenja Presvete Bogorodice Antiohijskog Patrijarhata, čiji je starešina moj veliki prijatelj i dobrotvor, sveštenik koji nam je velikodušno omogućio da služimo u njegovom hramu, otac Francisko. Uz njegovu pomoć uspeli smo da organizujemo prvi svepravoslavni susret sveštenstva i verujućih u Čileu, na kome je prisustvovao i naš Mitropolit Amfilohije. Sreli su se mnogi koji godinama nisu imali nikakav kontakt, bilo je suza i mnogo emocija. Znam da to za vas ne izgleda kao nešto spektakularno, ali to je upravo zato što su ovde stvari potpuno drugačije nego kod nas i ono što je za nas normalna pojava, ovde može biti čudo…

– Hvala Vam oče, molimo za blagoslov našeg misioanrskog centra, da nam Gospod daruje da i dalje možemo pomagati pravoslavnim misionarima po svetu.

Hvala i vama što ste mi dali priliku da iznesem neka svoja razmišljanja i utiske sa ovih prelepih prostora. Neka Bog blagoslovi vaš trud i dobru nameru.

Rubrika: Pravoslavlje u..., Savremena misija Crkve

O Autoru ()

Pravoslavni misionarski centar „o. Danil Sisojev“ pokrenut je na Bogojavljenje 2010. godine sa ciljem da se pravoslavni hrišćani što više čuju i saznaju o ispunjavanju poslednje Spasiteljeve zapovesti (Mt. 28:19-20) koju Njegova Crkva danas izvršava. Predlog za stvaranje samog centra dao nam je Mučenik čije ime naš centar nosi, na nekoliko dana pre nego što je postradao za Hrista. Naš cilj je da, koliko je u našoj moći, pomognemo kako spoljašnju tako i unutrašnju misiju Crkve. Zato smo pokrenuli jednu akciju pod nazivom „500x100“, koja za cilj ima da okupi 500 revnosnih pravoslavnih hrišćana koji bi donirali 100 dinara mesečno za potrebe misije Crkve. Ako želite da detaljnije pročitate o našem poduhvatu, prijavite se OVDE.

Nije ostavljena mogućnost za pisanje komentara.