Bogomoljački protokoli – II deo – Sveti Nikolaj Žički

DRUGA SEDNICA

Otvara se najpre molitvom pa onda ovom pesmom:

Mi stojimo cvi za Hrista
Protiv laži i nasilja,
Tvorac sveta laž ne voli
Nit nasilje blagosilja.

Za istinu mi stojimo
— Istina je Božje ime —
Pa kada se mi borimo
Moć je naša moć istine.

I za ljubav mi stojimo
— Bog ljubavi zna i čuje —
Pa kada se mi borimo
Ljubav kroz nas pobeđuje.

A kad padne zmija laži,
Kada mine mrak nasilja,
Svet će ljubav tad da traži
A istinu blagosilja.

Otac Jovan Rapajić urednik „Misionara“ predsedava i rukovodi sastankom. Govori o listu „Misionar“, organu P. X. 3. i kaže, da je to srazmerno najjevtiniji časopis u našoj državi. Staje svega 20 dinara za 12 meseci. List bi trebalo da ide u 50.000 primeraka. Tu cifru mi još nismo dostigli, no nadamo se dostići je, s Božjom pomoći. Mi znamo slučajeva, gde je čoveku dopao u ruke samo jedan broj našega lista i učinio obrt u njegovoj duši. Dvadeset dinara čovek dade za novine za 20 dana, a ovo je list koji ga uči i hrani duhovno cele godine.

Brat Dragutin Obradović: Koliko je „Misionar“ potreban, to se pokazalo po Božjem Promislu na snu jednom našem članu. Dvojica članova jednoga bratstva prepirali se baš o listu. Jedan rekao, kako redovno prima i čita „Misionar“, i kako od toga ima veliku korist. Drugi rekao, kako to nije potrebno; on ume, veli, moliti se Bogu i bez toga. Tako ta prepirka izađe na skup pred braću. Jada jedan brat ispriča ovo čudno javljanje u snu. Sanjao sam, veli, da sam pao u neku kacu mračnu i duboku pet šest metara. U velikom strahu mislio sam i premišljao kako bih se mogao izbaviti iz te kace. Pokušaj ovo, pokušaj ono, nikako ne ide pa nikako. U očajanju oborim glavu i počnem se Bogu moliti da me izbavi. Nisam se dugo molio dok čujem glas: Evo ti basamaka pa uz njih izađi. Pogledam ja i vidim basamake načinjene od lista „Misionar“. Jedan list iznad drugog do vrha, a svi listovi osvetljeni tako da jasno čitam naslov — Misionar Onda ja reknem: zar da gazim po knjigama? I opet dođe mi glas: Gazi, to su ti basamaci, preko kojih ćeš se izbaviti, i ja onda stupim nogom na one listove, pa drugom, i tako izađem iz one strašne kace.
Brat koji je sanjao ovaj san, zove se Dobrosav. I bez ovoga sna ja sam znao da je korisno čitati „Misionar“, ali ovaj san me još više u to uverio.

Brat Branko Simeunović: Braćo, mi, bosanski misionari, svuda preporučuJemo list „Misionar“. I oni koji ga dobiju, posle blagodare. Ali i živa reč je od velikog uticaja. Ja ću vam ispričati samo nešto malo od onog što smo mi doživeli. Uoči jedne nedelje stignemo u Zavidoviće. Tu uđemo u jednu baraku. Kao i u mnogim drugim barakama, tako i u ovoj radnici primili platu pa piju, jedu, kockaju se i, naravno psuju. Ustanemo mi i upitamo da li bi oni hteli čuti o Bogu, o veri, o duši. Neki rekoše da pristaju, drugi se nasmejaše. Ali većina prista. Taman da počnemo mi govoriti, kad dvojica namrštenih i razjarenih mladića priđoše nama i počeše vikati: kakva vera, kakav Bog! Ne treba to nama. Dosta je što popovi trguju verom, pa zar hoćete i vi! Ja kažem: Mi ne trgujemo verom nego propovedamo veru o svom kruhu i ruhu. I nikakve nagrade za ovo nemamo ni od koga na zemlji. Nego nas ljubav prema Bogu i prema ljudima goni na ovoj mučni put. A vi nas slušajte, pa ako valja — primite, ako li ne valja, nećemo vas siliti da primite.
Ova dvojica bili su zatrovani komunisti i bezbožnici. No kad im ja blago rekoh one reči, oni se malko stišaše, pa odoše i sedoše za svoj astal. Tada smo mi održali podužu reč. Što god smo duže govorili, sve je veća tišina bivala. A kad smo završili, nasta veliko odobravanje. Još nas umoliše, da sutra opet dođemo i da im govorimo. Sutradan mi dođemo i zateknemo baraku prepunu radničkog sveta. I opet smo držali govore. I naišli smo na još veće odobravanje. Tada nam priđoše ona dva mladića pa se počeše izvinjavati što su nas juče onako jarosno napali. Oprostite, kažu, mi zaista nismo ništa znali o veri. Popovi nam ne propovedaju, a kakvih verskih knjiga niti imamo, niti ih gdegod vidimo. Nego, ako imate takvih knjiga, vi nam pošaljite, ne žalimo mi platiti. Ja vam se mogu zakleti da sam video suze u očima jednog od tih mladića. I moje je srca plakalo gledajući odrasle ljude koji ništa ne znaju o glavnom znanju, o spasenju duše.
Tako se za dva večera jedna baraka pretvorila u bogomolju.
U Zenici pop se obradovao našem dolasku, i pričao nam je kako sad i čobani za ovcama po poljima pevaju duhovne pesme.
Jedan starac od 100 godina digao ruke u čudu pa kaže: Vala sve je bilo u svetu, ali ovo nije bilo nikada, da narodni ljudi u gunju i opanku idu po narodu i govore o Bogu, o veri i o duši. Valjda je sam Bog tako odredio da bude za ovaj naš vakat, da bi se narod popravio.
Kad smo došli u jedno selo, nađemo crkvu praznu. A beše nedelja. Pop i ne služi liturgiju nego samo izobrazitelnu. Mi mu se javimo i pitamo zašto nema naroda. A on odgovori, pa tako je ovde, niko u crkvu ne dolazi. Teško je narodu govoriti o veri tamo gde pop ne drži post. Uverili smo se, da gde god pop ne posti, vera je pala i crkva se ispraznila. Onda odemo mi na konak jednom domaćinu pa ga zamolimo da pozove komšije da im mi govorimo o Bogu, o veri i o duši. On to odmah učini. Skupilo se dvaestina duša. Sutradan opet, ali sada je bilo mnogo više. Tako cele sedmice. Kad je došla nedelja, odemo u crkvu i vidimo crkvu prepunu naroda. Pop radostan. Prošlo je neko vreme, mi se opet povratimo u to mesto. Pop nas primi da ne može bolje biti. Sav je bio preobražen. Blagodario nam mnogo. I on, veli, sada strogo drži post. I crkva mu je sada svake nedelje puna. Tu smo dobili 20 pretplatnika za „Misionar“. Za sve smo blagodarili Bogu. Radost koju osećamo u ovom našem misionarskom poslu ne bismo dali za sva bogatstva ovoga sveta.

Brat Obren N. iz Magnajevića veli: Ne treba, braćo, silom osnivati bratstva, nego samo tamo gde se veći broj pokaje i poželi da ima bratstvo ili tamo gde se to Bo¬gom ukaže. Potom priča kako je on bio teško bolestan. U toj svojoj bolesti vidi on arhanđela Gavrila koji mu rekne: bolestan si, jer se sedam godina nisi pričestio, uz to još to i to grešiš, pa mu izređa njegove grehe. Evo, veli, ozdravićeš, ali poradi da se osnuje kod vas bratstvo pod mojim imenom. Sutradan bolesnik se digne, i odmah ode i kaže svešteniku šta mu je zapoveđeno. Sveštenik je jedan blagočestiv Rus. On to prihvati odmah te osnuje bratstvo pod imenom svetog Arhanđela. Bratstvo je jako i u svemu, hvala Bogu, napredno i složno.

Brat Branko Simeunović: Mi smo na poziv brata Čede Milića a s odobrenjem Crkvenog suda obnšln veliki deo Hercegovine. Narod je tamo trezven i pametan, ali duhovna glad i žeđ velika. Kao ono — kako se veli u Psalmima — što žedan jelen juri u planine tražećn izvore vode, tako narod tamo u masama juri gde god se oglasi skup bogomoljački, na kome se govori o Bogu, o veri i o duši. Hercegovina potrebuje nekoliko misionara koji he stalno ići po narodu sa poukom i duhovnom pesmom. Za našu Tuzlansku eparhiju mogu reći da je raj u tom pogledu. Naša velika sreća što nas i vladika Nektarije i sve sveštenstvo očinski razume, podržava n pomaže. Nije tako ni izdaleka u eparhiji Banjalučkoj. A gde je veliko bogomoljstvo, velika se i čudesa Božja događaju. U Tesliću 1939. godine bila velika služba. Služilo je dvanaest sveštennka. Posle službe videsmo sestru Milku svu uplakanu. Pa nam ona priča: za vreme službe u propovedi videh Gospoda Isusa Hrista sa 12 apostola u crkvi kao u nebesima. I presjajna svetlost oko njih. Pa onda neveselo dodade: Bože blagi, takva božanstvena služba, i toliko se reči izrekoše i prosuše, pa opet ima tvrdih srca koja ne veruju!

Brat Anastas iz Toljevca reče: Braćo, pre rata naše selo Toljevac bilo je po zlu čuveno. Malo kad da nije neko bio na robiji iz ovog sela. U vreme rata ja sam bio interniran u Nežideru. Tamo sam čitao Novi Zavet. I to mi je bila i hrana i snaga i nada. Uza me pridružila su se u čitanju još neka braća, pa i naš pokojni i vrli brat Boža Čeperković. Kad smo se izbavili ropstva, ja sam produžio čitati Sveto Pismo i moliti se Bogu. Nigde na veselje nisam išao, a u crkvu redovno. Pročujem se ja kao gatar. I počne meni dolaziti narod da gatam. A ja samo govorim: Ljudi Božji, ta nisam ja gatar, ne daj Bože! Ja se molim Bogu kako val.a i čitam Sveto Pismo. Tako, malo-pomalo, pridruže se meni i drugi dok naše bratstvo nije poraslo i ojačalo. Onda smo držali zajedničke molitve i pevali duhovne pesme. Bog je sam učinio to čudo, da je sada u selu Toljevcu narod postao pobožan i uredan. Nema više ni zločinaca ni robijaša. U poslednje vreme neka braća su popustila u revnosti. Zato treba da nam dolaze misionari izdaleka, da nas potkrepe. Prekršaj posta kod sveštenika velika je sablazan za narod. A čim neko od braće oslabi u veri, to se pokazuje u tome što ne drži post i ne ide u crkvu.

KALENDAR SVETI LAZAR za 1941. Izdanje Žičke biblioteke, strana 29-59.

(SVETI VLADIKA NIKOLAJ Sabrana dela, knjiga 15, str. 37-41, GLAS CRKVE,1997)

Rubrika: Misionarska literatura, Hristovi misionari