Bogomoljački protokoli – II deo – Sveti Nikolaj Žički

Bogomoljački protokoli – II deo – Sveti Nikolaj Žički

DRUGA SEDNICA

Otvara se najpre molitvom pa onda ovom pesmom:

Mi stojimo cvi za Hrista
Protiv laži i nasilja,
Tvorac sveta laž ne voli
Nit nasilje blagosilja.

Za istinu mi stojimo
— Istina je Božje ime —
Pa kada se mi borimo
Moć je naša moć istine.

I za ljubav mi stojimo
— Bog ljubavi zna i čuje —
Pa kada se mi borimo
Ljubav kroz nas pobeđuje.

A kad padne zmija laži,
Kada mine mrak nasilja,
Svet će ljubav tad da traži
A istinu blagosilja.

Otac Jovan Rapajić urednik „Misionara“ predsedava i rukovodi sastankom. Govori o listu „Misionar“, organu P. X. 3. i kaže, da je to srazmerno najjevtiniji časopis u našoj državi. Staje svega 20 dinara za 12 meseci. List bi trebalo da ide u 50.000 primeraka. Tu cifru mi još nismo dostigli, no nadamo se dostići je, s Božjom pomoći. Mi znamo slučajeva, gde je čoveku dopao u ruke samo jedan broj našega lista i učinio obrt u njegovoj duši. Dvadeset dinara čovek dade za novine za 20 dana, a ovo je list koji ga uči i hrani duhovno cele godine.

Brat Dragutin Obradović: Koliko je „Misionar“ potreban, to se pokazalo po Božjem Promislu na snu jednom našem članu. Dvojica članova jednoga bratstva prepirali se baš o listu. Jedan rekao, kako redovno prima i čita „Misionar“, i kako od toga ima veliku korist. Drugi rekao, kako to nije potrebno; on ume, veli, moliti se Bogu i bez toga. Tako ta prepirka izađe na skup pred braću. Jada jedan brat ispriča ovo čudno javljanje u snu. Sanjao sam, veli, da sam pao u neku kacu mračnu i duboku pet šest metara. U velikom strahu mislio sam i premišljao kako bih se mogao izbaviti iz te kace. Pokušaj ovo, pokušaj ono, nikako ne ide pa nikako. U očajanju oborim glavu i počnem se Bogu moliti da me izbavi. Nisam se dugo molio dok čujem glas: Evo ti basamaka pa uz njih izađi. Pogledam ja i vidim basamake načinjene od lista „Misionar“. Jedan list iznad drugog do vrha, a svi listovi osvetljeni tako da jasno čitam naslov — Misionar Onda ja reknem: zar da gazim po knjigama? I opet dođe mi glas: Gazi, to su ti basamaci, preko kojih ćeš se izbaviti, i ja onda stupim nogom na one listove, pa drugom, i tako izađem iz one strašne kace.
Brat koji je sanjao ovaj san, zove se Dobrosav. I bez ovoga sna ja sam znao da je korisno čitati „Misionar“, ali ovaj san me još više u to uverio.

Brat Branko Simeunović: Braćo, mi, bosanski misionari, svuda preporučuJemo list „Misionar“. I oni koji ga dobiju, posle blagodare. Ali i živa reč je od velikog uticaja. Ja ću vam ispričati samo nešto malo od onog što smo mi doživeli. Uoči jedne nedelje stignemo u Zavidoviće. Tu uđemo u jednu baraku. Kao i u mnogim drugim barakama, tako i u ovoj radnici primili platu pa piju, jedu, kockaju se i, naravno psuju. Ustanemo mi i upitamo da li bi oni hteli čuti o Bogu, o veri, o duši. Neki rekoše da pristaju, drugi se nasmejaše. Ali većina prista. Taman da počnemo mi govoriti, kad dvojica namrštenih i razjarenih mladića priđoše nama i počeše vikati: kakva vera, kakav Bog! Ne treba to nama. Dosta je što popovi trguju verom, pa zar hoćete i vi! Ja kažem: Mi ne trgujemo verom nego propovedamo veru o svom kruhu i ruhu. I nikakve nagrade za ovo nemamo ni od koga na zemlji. Nego nas ljubav prema Bogu i prema ljudima goni na ovoj mučni put. A vi nas slušajte, pa ako valja — primite, ako li ne valja, nećemo vas siliti da primite.
Ova dvojica bili su zatrovani komunisti i bezbožnici. No kad im ja blago rekoh one reči, oni se malko stišaše, pa odoše i sedoše za svoj astal. Tada smo mi održali podužu reč. Što god smo duže govorili, sve je veća tišina bivala. A kad smo završili, nasta veliko odobravanje. Još nas umoliše, da sutra opet dođemo i da im govorimo. Sutradan mi dođemo i zateknemo baraku prepunu radničkog sveta. I opet smo držali govore. I naišli smo na još veće odobravanje. Tada nam priđoše ona dva mladića pa se počeše izvinjavati što su nas juče onako jarosno napali. Oprostite, kažu, mi zaista nismo ništa znali o veri. Popovi nam ne propovedaju, a kakvih verskih knjiga niti imamo, niti ih gdegod vidimo. Nego, ako imate takvih knjiga, vi nam pošaljite, ne žalimo mi platiti. Ja vam se mogu zakleti da sam video suze u očima jednog od tih mladića. I moje je srca plakalo gledajući odrasle ljude koji ništa ne znaju o glavnom znanju, o spasenju duše.
Tako se za dva večera jedna baraka pretvorila u bogomolju.
U Zenici pop se obradovao našem dolasku, i pričao nam je kako sad i čobani za ovcama po poljima pevaju duhovne pesme.
Jedan starac od 100 godina digao ruke u čudu pa kaže: Vala sve je bilo u svetu, ali ovo nije bilo nikada, da narodni ljudi u gunju i opanku idu po narodu i govore o Bogu, o veri i o duši. Valjda je sam Bog tako odredio da bude za ovaj naš vakat, da bi se narod popravio.
Kad smo došli u jedno selo, nađemo crkvu praznu. A beše nedelja. Pop i ne služi liturgiju nego samo izobrazitelnu. Mi mu se javimo i pitamo zašto nema naroda. A on odgovori, pa tako je ovde, niko u crkvu ne dolazi. Teško je narodu govoriti o veri tamo gde pop ne drži post. Uverili smo se, da gde god pop ne posti, vera je pala i crkva se ispraznila. Onda odemo mi na konak jednom domaćinu pa ga zamolimo da pozove komšije da im mi govorimo o Bogu, o veri i o duši. On to odmah učini. Skupilo se dvaestina duša. Sutradan opet, ali sada je bilo mnogo više. Tako cele sedmice. Kad je došla nedelja, odemo u crkvu i vidimo crkvu prepunu naroda. Pop radostan. Prošlo je neko vreme, mi se opet povratimo u to mesto. Pop nas primi da ne može bolje biti. Sav je bio preobražen. Blagodario nam mnogo. I on, veli, sada strogo drži post. I crkva mu je sada svake nedelje puna. Tu smo dobili 20 pretplatnika za „Misionar“. Za sve smo blagodarili Bogu. Radost koju osećamo u ovom našem misionarskom poslu ne bismo dali za sva bogatstva ovoga sveta.

Brat Obren N. iz Magnajevića veli: Ne treba, braćo, silom osnivati bratstva, nego samo tamo gde se veći broj pokaje i poželi da ima bratstvo ili tamo gde se to Bo¬gom ukaže. Potom priča kako je on bio teško bolestan. U toj svojoj bolesti vidi on arhanđela Gavrila koji mu rekne: bolestan si, jer se sedam godina nisi pričestio, uz to još to i to grešiš, pa mu izređa njegove grehe. Evo, veli, ozdravićeš, ali poradi da se osnuje kod vas bratstvo pod mojim imenom. Sutradan bolesnik se digne, i odmah ode i kaže svešteniku šta mu je zapoveđeno. Sveštenik je jedan blagočestiv Rus. On to prihvati odmah te osnuje bratstvo pod imenom svetog Arhanđela. Bratstvo je jako i u svemu, hvala Bogu, napredno i složno.

Brat Branko Simeunović: Mi smo na poziv brata Čede Milića a s odobrenjem Crkvenog suda obnšln veliki deo Hercegovine. Narod je tamo trezven i pametan, ali duhovna glad i žeđ velika. Kao ono — kako se veli u Psalmima — što žedan jelen juri u planine tražećn izvore vode, tako narod tamo u masama juri gde god se oglasi skup bogomoljački, na kome se govori o Bogu, o veri i o duši. Hercegovina potrebuje nekoliko misionara koji he stalno ići po narodu sa poukom i duhovnom pesmom. Za našu Tuzlansku eparhiju mogu reći da je raj u tom pogledu. Naša velika sreća što nas i vladika Nektarije i sve sveštenstvo očinski razume, podržava n pomaže. Nije tako ni izdaleka u eparhiji Banjalučkoj. A gde je veliko bogomoljstvo, velika se i čudesa Božja događaju. U Tesliću 1939. godine bila velika služba. Služilo je dvanaest sveštennka. Posle službe videsmo sestru Milku svu uplakanu. Pa nam ona priča: za vreme službe u propovedi videh Gospoda Isusa Hrista sa 12 apostola u crkvi kao u nebesima. I presjajna svetlost oko njih. Pa onda neveselo dodade: Bože blagi, takva božanstvena služba, i toliko se reči izrekoše i prosuše, pa opet ima tvrdih srca koja ne veruju!

Brat Anastas iz Toljevca reče: Braćo, pre rata naše selo Toljevac bilo je po zlu čuveno. Malo kad da nije neko bio na robiji iz ovog sela. U vreme rata ja sam bio interniran u Nežideru. Tamo sam čitao Novi Zavet. I to mi je bila i hrana i snaga i nada. Uza me pridružila su se u čitanju još neka braća, pa i naš pokojni i vrli brat Boža Čeperković. Kad smo se izbavili ropstva, ja sam produžio čitati Sveto Pismo i moliti se Bogu. Nigde na veselje nisam išao, a u crkvu redovno. Pročujem se ja kao gatar. I počne meni dolaziti narod da gatam. A ja samo govorim: Ljudi Božji, ta nisam ja gatar, ne daj Bože! Ja se molim Bogu kako val.a i čitam Sveto Pismo. Tako, malo-pomalo, pridruže se meni i drugi dok naše bratstvo nije poraslo i ojačalo. Onda smo držali zajedničke molitve i pevali duhovne pesme. Bog je sam učinio to čudo, da je sada u selu Toljevcu narod postao pobožan i uredan. Nema više ni zločinaca ni robijaša. U poslednje vreme neka braća su popustila u revnosti. Zato treba da nam dolaze misionari izdaleka, da nas potkrepe. Prekršaj posta kod sveštenika velika je sablazan za narod. A čim neko od braće oslabi u veri, to se pokazuje u tome što ne drži post i ne ide u crkvu.

KALENDAR SVETI LAZAR za 1941. Izdanje Žičke biblioteke, strana 29-59.

(SVETI VLADIKA NIKOLAJ Sabrana dela, knjiga 15, str. 37-41, GLAS CRKVE,1997)

Rubrika: Misionarska literatura, Hristovi misionari

O Autoru ()

Pravoslavni misionarski centar „o. Danil Sisojev“ pokrenut je na Bogojavljenje 2010. godine sa ciljem da se pravoslavni hrišćani što više čuju i saznaju o ispunjavanju poslednje Spasiteljeve zapovesti (Mt. 28:19-20) koju Njegova Crkva danas izvršava. Predlog za stvaranje samog centra dao nam je Mučenik čije ime naš centar nosi, na nekoliko dana pre nego što je postradao za Hrista. Naš cilj je da, koliko je u našoj moći, pomognemo kako spoljašnju tako i unutrašnju misiju Crkve. Zato smo pokrenuli jednu akciju pod nazivom „500x100“, koja za cilj ima da okupi 500 revnosnih pravoslavnih hrišćana koji bi donirali 100 dinara mesečno za potrebe misije Crkve. Ako želite da detaljnije pročitate o našem poduhvatu, prijavite se OVDE.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *