Богомољачки протоколи – II део – Свети Николај Жички

ДРУГА СЕДНИЦА

Отвара се најпре молитвом па онда овом песмом:

Ми стојимо cви за Христа
Против лажи и насиља,
Творац света лаж не воли
Нит насиље благосиља.

За истину ми стојимо
— Истина је Божје име —
Па када се ми боримо
Моћ је наша моћ истине.

И за љубав ми стојимо
— Бог љубави зна и чује —
Па када се ми боримо
Љубав кроз нас побеђује.

А кад падне змија лажи,
Када мине мрак насиља,
Свет ћe љубав тад да тражи
А истину благосиља.

Отац Јован Рапајић уредник „Мисионара“ председава и руководи састанком. Говори о листу „Мисионар“, органу П. X. 3. и каже, да је то сразмерно најјевтинији часопис у нашој држави. Стаје свега 20 динара за 12 месеци. Лист би требало да иде у 50.000 примерака. Ту цифру ми још нисмо достигли, но надамо се достићи је, с Божјом помоћи. Ми знамо случајева, где је човеку допао у руке само један број нашега листа и учинио обрт у његовој души. Двадесет динара човек даде за новине за 20 дана, а ово је лист који га учи и храни духовно целе године.

Брат Драгутин Обрадовић: Колико је „Мисионар“ потребан, то се показало по Божјем Промислу на сну једном нашем члану. Двојица чланова једнога братства препирали се баш о листу. Један рекао, како редовно прима и чита „Мисионар“, и како од тога има велику корист. Други рекао, како то није потребно; он уме, вели, молити се Богу и без тога. Тако та препирка изађе на скуп пред браћу. Јада један брат исприча ово чудно јављање у сну. Сањао сам, вели, да сам пао у неку кацу мрачну и дубоку пет шест метара. У великом страху мислио сам и премишљао како бих се могао избавити из те каце. Покушај ово, покушај оно, никако не иде па никако. У очајању оборим главу и почнем се Богу молити да ме избави. Нисам се дуго молио док чујем глас: Ево ти басамака па уз њих изађи. Погледам ја и видим басамаке начињене од листа „Мисионар“. Један лист изнад другог до врха, а сви листови осветљени тако да јасно читам наслов — Мисионар Онда ја рекнем: зар да газим по књигама? И опет дође ми глас: Гази, то су ти басамаци, преко којих ћеш се избавити, и ја онда ступим ногом на оне листове, па другом, и тако изађем из оне страшне каце.
Брат који је сањао овај сан, зове се Добросав. И без овога сна ja сам знао да је корисно читати „Мисионар“, али овај сан ме још више у то уверио.

Брат Бранко Симеуновић: Браћо, ми, босански мисионари, свуда препоручуЈемо лист „Мисионар“. И они који га добију, после благодаре. Али и жива реч је од великог утицаја. Ја ћу вам испричати само нешто мало од оног што смо ми доживели. Уочи једне недеље стигнемо у Завидовиће. Ту уђемо у једну бараку. Као и у многим другим баракама, тако и у овој радници примили плату па пију, једу, коцкају се и, наравно псују. Устанемо ми и упитамо да ли би они хтели чути о Богу, о вери, о души. Неки рекоше да пристају, други се насмејаше. Али већина приста. Таман да почнемо ми говорити, кад двојица намрштених и разјарених младића приђоше нама и почеше викати: каква вера, какав Бог! Не треба то нама. Доста је што попови тргују вером, па зар хоћете и ви! Ја кажем: Ми не тргујемо вером него проповедамо веру о свом круху и руху. И никакве награде за ово немамо ни од кога на земљи. Него нас љубав према Богу и према људима гони на овој мучни пут. А ви нас слушајте, па ако ваља — примите, ако ли не ваља, нећемо вас силити да примите.
Ова двојица били су затровани комунисти и безбожници. Но кад им ја благо рекох оне речи, они се малко стишаше, па одоше и седоше за свој астал. Тада смо ми одржали подужу реч. Што год смо дуже говорили, све је већа тишина бивала. А кад смо завршили, наста велико одобравање. Још нас умолише, да сутра опет дођемо и да им говоримо. Сутрадан ми дођемо и затекнемо бараку препуну радничког света. И опет смо држали говоре. И наишли смо на још веће одобравање. Тада нам приђоше она два младића па се почеше извињавати што су нас јуче онако јаросно напали. Опростите, кажу, ми заиста нисмо ништа знали о вери. Попови нам не проповедају, а каквих верских књига нити имамо, нити их гдегод видимо. Него, ако имате таквих књига, ви нам пошаљите, не жалимо ми платити. Ја вам се могу заклети да сам видео сузе у очима једног од тих младића. И моје је срца плакало гледајући одрасле људе који ништа не знају о главном знању, о спасењу душе.
Тако се за два вечера једна барака претворила у богомољу.
У Зеници поп се обрадовао нашем доласку, и причао нам је како сад и чобани за овцама по пољима певају духовне песме.
Један старац од 100 година дигао руке у чуду па каже: Вала све је било у свету, али ово није било никада, да народни људи у гуњу и опанку иду по народу и говоре о Богу, о вери и о души. Ваљда је сам Бог тако одредио да буде за овај наш вакат, да би се народ поправио.
Кад смо дошли у једно село, нађемо цркву празну. А беше недеља. Поп и не служи литургију него само изобразителну. Ми му се јавимо и питамо зашто нема народа. А он одговори, па тако је овде, нико у цркву не долази. Тешко је народу говорити о вери тамо где поп не држи пост. Уверили смо се, да где год поп не пости, вера је пала и црква се испразнила. Онда одемо ми на конак једном домаћину па га замолимо да позове комшије да им ми говоримо о Богу, о вери и о души. Он то одмах учини. Скупило се дваестина душа. Сутрадан опет, али сада је било много више. Тако целе седмице. Кад је дошла недеља, одемо у цркву и видимо цркву препуну народа. Поп радостан. Прошло је неко време, ми се опет повратимо у то место. Поп нас прими да не може боље бити. Сав је био преображен. Благодарио нам много. И он, вели, сада строго држи пост. И црква му је сада сваке недеље пуна. Ту смо добили 20 претплатника за „Мисионар“. За све смо благодарили Богу. Радост коју осећамо у овом нашем мисионарском послу не бисмо дали за сва богатства овога света.

Брат Обрен Н. из Магнајевића вели: Не треба, браћо, силом оснивати братства, него само тамо где се већи број покаје и пожели да има братство или тамо где се то Бо¬гом укаже. Потом прича како је он био тешко болестан. У тој својој болести види он арханђела Гаврила који му рекне: болестан си, јер се седам година ниси причестио, уз то још то и то грешиш, па му изређа његове грехе. Ево, вели, оздравићеш, али поради да се оснује код вас братство под мојим именом. Сутрадан болесник се дигне, и одмах оде и каже свештенику шта му је заповеђено. Свештеник је један благочестив Рус. Он то прихвати одмах те оснује братство под именом светог Арханђела. Братство је јако и у свему, хвала Богу, напредно и сложно.

Брат Бранко Симеуновић: Ми смо на позив брата Чеде Милића а с одобрењем Црквеног суда обншлн велики део Херцеговине. Народ је тамо трезвен и паметан, али духовна глад и жеђ велика. Као оно — како се вели у Псалмима — што жедан јелен јури у планине тражећн изворе воде, тако народ тамо у масама јури где год се огласи скуп богомољачки, на коме се говори о Богу, о вери и о души. Херцеговина потребује неколико мисионара који he стално ићи по народу са поуком и духовном песмом. За нашу Тузланску епархију могу рећи да је рај у том погледу. Наша велика срећа што нас и владика Нектарије и све свештенство очински разуме, подржава н помаже. Није тако ни издалека у епархији Бањалучкој. А где је велико богомољство, велика се и чудеса Божја догађају. У Теслићу 1939. године била велика служба. Служило је дванаест свештеннка. После службе видесмо сестру Милку сву уплакану. Па нам она прича: за време службе у проповеди видех Господа Исуса Христа са 12 апостола у цркви као у небесима. И пресјајна светлост око њих. Па онда невесело додаде: Боже благи, таква божанствена служба, и толико се речи изрекоше и просуше, па опет има тврдих срца која не верују!

Брат Анастас из Тољевца рече: Браћо, пре рата наше село Тољевац било је по злу чувено. Мало кад да није неко био на робији из овог села. У време рата ја сам био интерниран у Нежидеру. Тамо сам читао Нови Завет. И то ми је била и храна и снага и нада. Уза ме придружила су се у читању још нека браћа, па и наш покојни и врли брат Божа Чеперковић. Кад смо се избавили ропства, ја сам продужио читати Свето Писмо и молити се Богу. Нигде на весеље нисам ишао, а у цркву редовно. Прочујем се ја као гатар. И почне мени долазити народ да гатам. А ја само говорим: Људи Божји, та нисам ја гатар, не дај Боже! Ја се молим Богу како вал.а и читам Свето Писмо. Тако, мало-помало, придруже се мени и други док наше братство није порасло и ојачало. Онда смо држали заједничке молитве и певали духовне песме. Бог je сам учинио то чудо, да је сада у селу Тољевцу народ постао побожан и уредан. Нема више ни злочинаца ни робијаша. У последње време нека браћа су попустила у ревности. Зато треба да нам долазе мисионари издалека, да нас поткрепе. Прекршај поста код свештеника велика је саблазан за народ. А чим неко од браће ослаби у вери, то се показује у томе што не држи пост и не иде у цркву.

КАЛЕНДАР СВЕТИ ЛАЗАР за 1941. Издање Жичке библиотеке, страна 29-59.

(СВЕТИ ВЛАДИКА НИКОЛАЈ Сабрана дела, књига 15, стр. 37-41, ГЛАС ЦРКВЕ,1997)

Рубрика: Мисионарска литература, Христови мисионари