Bogomoljački protokoli – I deo – Sveti Nikolaj Žički

Bogomoljački protokoli – I deo – Sveti Nikolaj Žički

UVOD

U ime Gospodnje iznećemo ovde pred naše čitaoce jedan protokol sa jednoga skupa naših narodnih misionara. Ovaj skup održan je uz Časni Post 1940. godine. Za poslednjih deset godina održano je nekoliko ovakvih skupova, ili misionarskih tečajeva. Pokazalo se, da su ovi tečajevi od velike koristi i da su doneli dobre duhovne plodove širom zemlje naše. Jer oni koji su se na ovim skupovima duhovno hranili i bogatili, posle su hodili po narodu pa su mnoge obogatili i nahranili duhom i istinom.

PRVA SEDNICA

Čita se molitva i peva se pesma:

„Pomozi nam, višnji Bože,
Bez Tebe se ništ ne može,
Ni orati ni kopati
Ni za pravdu vojevati.

Pomozi nam, višnji Bože
Bez Tebe se ništ ne može,
Ni roditi ni umreti
Niti bolest preboleti.

Pomozi nam, višnji Bože,
Bez Tebe se ništ ne može,
Ni grešniku pokajati
Niti s bratom zapevati.

Vladika Žički otvara sednicu kratkim govorom, u kome kaže: Bog je blizu, braćo moja, bliži nam je od daha i uzdaha. On nije samo Tvorac sveta nego i Svedržitelj. On neprekidno drži svet duhom svojim, silom svojom i mudrošću svojom. Nije Bog stvorio svet pa ga ostavio kao neki točak da se sam okreće i okreće bez Njegove podrške, bez Njegovog učešća. Neki filosofi pametuju po maloj ljudskoj pameti, kao da je Tvorac samo stvorio svet, pa ga ostavio samom sebi a On izdaleka posmatra kao sa neke galerije u pozorištu. Takvi filosofi priznaju Boga samo kao Tvorca, ali ne i kao Svedržitelja. Međutim mi hrišćani kad god čitamo Vjeruju, mi priznajemo i potvrđujemo da je Bog i Tvorac sveta i Svedržitelj sveta. Upravo Bog drži glavnu ulogu u drami života, u istoriji sveta, a mi smo pomagači Božji, po reči apostola Pavla, pomagači i satrudnici. Mi ne verujemo u Boga dalekoga nego u Boga bliskoga. A kad verujemo u Boga bliskoga, mi moramo znati da Bog neprestano deluje i moramo umeti da razlikujemo delatnost čovečju od delatnosti Božje. Vi koje svet naziva bogomoljcima, znate i razumete te dve stvari, prvo, dakle, vi znate da Bog neprestano deluje, i moramo umeti da razlikujemo delatnost čovečju od delatnosti Božje. Vi koje svet naziva bogomoljcima, znate i razumete te dve stvari, prvo, dakle, vi znate da Bog neprestano deluje, i drugo vi umete da razlikujete delatnost čovečju od delatnosti Božije. Delatnost Božju u posvedočenom životu mi nazivamo čudesima Božjim. Neka se kostreše bezvernici koliko hoće na ovu reč čudesa Božja, mi znamo pouzdano da se neprestano javljaju čudesa Božja u svetu stihija prirodnih i u životu ljudi i naroda. Očistiti i izoštriti svoj vid duhovni za viđenje posvedočenog učešća Božjeg u našem svetu i životu, za viđenje dela i čudesa Božjih, to i znači biti duhovan čovek, a to opet znači biti pravi bogomoljac. Jer ne može čovek videti Boga i ne pokloniti Mu se. Ne može čovek poznati čudesa Božja i ne priznati Boga kao Tvorca i Svedržitelja. Ko pak prizma Boga i ko mu se kao Bogu pokloni, taj se Bogu i moli, slaveći Njegovo večno veličanstvo i blagodareći mu svim srcem, očišćenim strahom i zagrejanim ljubavlju. Mi smo se, braćo, i skupili ovde da utvrdimo svoju veru u Boga bliskoga, u Tvorca i Oca i Svedržitelja našega; da učinimo smotru nad samim sobom, pomažući jedan drugog svojim doživljajima i svojim iskustvom; kažem da učinimo smotru nad samim sobom, i vidimo, koliko je ko od nas saznao da Bog neprestano deluje i koliko je ko od nas sebe osposobio da ume razlikovati dela BožJa od dela čovečjih. Braćo moja, Bog naš nije Bog daleki nego Bog bliski. To osećanje da je Bog blizu svakoga od nas, menja na dobro svu našu svest i savest. Zato ja ističem kao rukovodno geslo ovog našeg sastanka ovu reč: Bog je blizu. I tim otvaram naš sadašnji tečaj.

Brat Milorad Veličković iz sela Mrčajevci priča: Naše bratstvo, hvala Bogu, odlično radi. Za ovo imamo da blagodarimo najviše našem svešteniku popu Dragiši Simiću, koji je prema nama kao otac prema svojoj deci. Ove prošle zime često smo se udruženo sastajali tri bratstva, naše bratstvo iz Mrčajevaca, pa bratstvo iz Bresnice i bratstvo iz Ostre. Ja sam razdelio članovima našeg bratstva 16 Novih Zaveta. To su oni koji nisu imali. Sad svi sa radošću čitaju i uče se spasonosnoj nauci Božjoj.

Brat. N. N. priča u vezi s tim, kako je i on u svom selu nudio Nove Zavete ljudima koji nisu članovi bratstva. Neki su primili, ali trojica njih ne samo da nisu hteli primiti, nego su mi se narugali. Ubrzo za tim jedan od njih skonča iznenadnom smrću a dvojica u svađi i pijanstvu poginu. Ja u tome vidim prst Božji. Ne da se Bog porugati, kaže apostol. Zaista Bog je blizu, i u karanju i u milosti Svojoj.
Još nam priča ovaj brat sledeći čudesni događaj, koji potvrđuje naše ubeđenje da je Bog blizu i da deluje:
Kod nas se dogodilo ovo. Na dve susedne njive radile dve grupe ljudi, jedni kod jednog domaćina a drugi kod drugog. Bila sreda. Jedan domaćin izneo svojim radnicima posni ručak a drugi opet izneo na svoju njivu mrsni ručak. I tako na jednoj njivi posnici a na drugoj mrsnici. Onda mrsnici počeli ismevati posnike pa govorili: „Naša redara bolja od vaše“. Posnici opet ozbiljno odgovo¬rili: „Naša redara bolje poštuje zakon Božji od vaše“. I tako se prepirali iz dve njive. Onda jedan mrsnik huleći pogleda u nebesa pa vikne: „Bože, ako te ima, Ti presudi ko je u pravu, da li mi što mrsimo u sredu ili oni što poste! Pa se zasmeja. Nije ni slutio ojađenik, da će Bog brzo presuditi, i to oštro. Odmah se navukoše oblaci, zatutnji, zagrmi, i grom udari posred njegove kuće. U kući su mu bila deca. Kuća mu se sruši i zapali. ali milost Božja, opet, sačuva mu decu. Posle toga događaja onaj čovek postane mnogo ćutljiv i zamišljen. I otpočne dolaziti u naše bratstvo. Eto, braćo, i ovo svedoči. da je Bog naš i Tvorac i Svedržitelj, i da nije daleko od nas, i da čini čudesa. Kako bi ga inače ljudi znali i poznali po golim rečima da nije Njegovih velikih i strašnih dela?

Brat Aleksa Ristić: Mi obnavljamo stari običaj moba. Savetujemo naše članove da idu jedan drugom na rad i uzajamno da se pomažu i tako čine. Na radu pevaju duhovne pesme i vode duhovne razgovore. I evo hvala Bogu to je sad ušlo u običaj kod naših bratstava preko Drine. A i drugi svet vidi to, pa sleduje našem primeru. A siromasi, inokosnici i udovci sa neodraslom decom srećni su zbog toga i mnogo blagodarni.

Vladika Žički: Tome se svi radujemo. Treba znati da su tri glavna običaja postali i glavne osobine srpskoga naroda još od starih vremena. To su: zadužbinarstvo, svečarstvo i mobarstvo. To troje i danas je potrebno kao i uvek, i treba nastojati da se nijedno ne upusti. Zadužbinarstvom Srbi posvedočuju svoju ljubav prema Bogu, svečarstvom ljubav prema svecima BOŽJIM, a mobarstvom ljubav prema bližnjim svojim.

Brat Aleksa Ristić: Kuda god putujemo mi se staramo da neko dobro učinimo ljudima. Gde nađemo zavađene, mi ih mirimo. Tako jednom ja i brat Branko padnemo na konak u selo Osmake. Dva brata se dele, ali ne kao braća, nego kao krvnici. Sami su priznavali da su dali advokatima preko 10 000 dinara i opet se nisu mogli nagoditi ni podeliti. Celo selo čudilo se tome i o tome govorilo. Onda ja i brat Branko održimo molitvu, pa posle molitve ponudimo se onoj braći da ih nekako izmirimo. Ponudimo se tako, da ja branim stvar jednoga brata, a Branko da brani stvar drugoga brata. Oba njih na to radosno pristanu. A to je sve dejstvo naše molitve. I po¬čnemo onda od večera pa do zore da razgovaramo i raspravljamo se i savetujemo. U zoru oni se izmire i nagode. Pošto su nam još priznali, da su svog pokojnog oca grdili i ružili, mi ih posavetujemo, da se odmah pokaju i da zajedno održe parastos svome ocu. Sve se lepo svršilo i oni napišu ugovor. Celo se selo tome divilo. A mi ovu braću odvedemo u crkvu na službu i posavetujemo ih da se ubuduće Bogu mole, da bi se mir među njima održao.

Brat Dragutin Obradović: Braćo, ovo što nam je ispričao brat Aleksa posvedočava kolika je sila molitve. I ja to mogu posvedočiti iz moga života. Ja sam služio stalni kadar 1920. godine na Cetinju. Bio sam kaplar, i morao sam po propisu voditi vojnike na molitvu. A meni je u to vreme molitva bila dosadna i mrska, pa sam gledao kako god da je izbegnem. I jednom tako kad je bilo vreme za molitvu, ja uzmem konjovoce i odem na drugu stranu. Ali na putu jedna se mazga razbesni i potrči; ja drž da je uhvatim, a ona padne kraj puta i slomi nogu. Kad se to saznalo ja budem optužen i kažnjen od vojnog suda da platim 12.500 dinara. Nudio sam da kupim državi dobrog konja mesto one mazge, ali to je odbijeno. Rečeno mi je, da sam kažnjen ne zbog štete, nego zbog izbegavanja svoje dužnosti, to jest molitve. Presuda je bila izvršena i naređeno policiji da naplati. Ali o čuda Božjeg! Dođe 1921. godine u M. Gradište čiča Ivan Blagojević sa još nekim bogomoljcima, pa održe molitvu, besedu i otpevaju mnoge duhovne pesme. To mene takne u srce, otvori mi vid duhovni i privede pokajanju. Počnem se ja od tada Bogu moliti. I što sam se više molio, sve sam se usrdnije molio. Cela mi se duša osvetljavala svetlošću i zagrevala toplotom. Čekao sam kad će doći naređenje da platim onu kaznu. Ali jedno veče dolazi čovek k meni, donosi mi onaj moj predmet i saopštava da sam potpuno oslobođen od plaćanja. Ja se veoma iznenadim i zahvalim Gospodu. Ponudim onom čoveku neku nagradu zbog radosne vesti, ali on ne htede primiti, nego samo reče ,zbogom’ i ode. I tako, braćo, zbog izbegavanja molitve došla mi je beda, a kad sam počeo držati molitvu, došlo mi je spasenje od bede.

Nekoliko braće u glas: Svi možemo navesti mnogo primera kako molitva pomaže.

Brat Dragutin Obradović:
Dozvolite da vam ispričam jedan slučaj, opet, koji pokazuje kako milostinja pomaže. U jednom selu blizu Požarevca jedan seljak određen da dežura u opštini. A kad je on dežurao, naiđe neki pijan čovek i silom uđe u sudnicu. Dežurni seljak istera ga napolje. Ali ga nije tukao i zlostavljao. Onaj čovek bio je od ranije prosut. Kad je izišao iz sudnice i počeo vikati, nađu se dva nesrećnika koji ga nagovore da tuži sudu onog dežurnog kao tobož da ga je tukao, i gurao, te je tako dobio prosutost. Obećaju mu da će oni svedočiti. Tako i bude. Na sudu optuženi se branio koliko je mogao, ali sve uzalud. Oni nesrećnici se zakunu krivo, i sud osudi optuženoga na tri meseca zatvora i da plati 10.000 dinara, i još uz to nagradu advokatima. Nevini čovek bio je ispunjen gorčinom zbog nepravde i počeo je Boga prizivati u pomoć. Tada mu dođe jedna čudna misao. Uzme 2.000 dinara, usitni pa pođe po ulicama požarevačkim i sve razdeli sirotinji govoreći: Kud je otišlo ono nek ide i ovo! Posle toga zovne ga njegov advokat i saopšti mu, da je ona presuda poništena i da je on potpuno oslobođen. Zašto? To se zna. Milostinja ga spasla.

Čudna priča o selu Garevu

Selo Garevo podiglo je novu crkvu i posvetilo svetom knezu Lazaru, mučeniku kosovskom. O ovome selu postoji ovako predanje: Selo Garevo bilo je nekada tako veliko, da je u njemu godišnje bivalo po 200 venčanja. Kad je knez Lazar pozvao Srbe u boj na Kosovo, poziv knežev dođe u selo Garevo. Ali iz tog sela odazove se samo 80 ljudi. Oni odgovore: Eto samo nas 80, nema više. A knez prokune i vikne: Dabogda u tom selu i ne bilo nikad više! I od tada selo Garevo imalo je samo 80 kuća. Čim bi bilo više, odmah se jedna porodica iseljavala u drugo mesto ili izumirala. Zbog toga Garevci reše se u naše dane da podignu novu crkvu u svom selu i da je posvete čestitom knezu. Što rešili, to i učinili. Crkva je osvećena na Vidovdan 1939. godine. Još se dogodilo i ovo. Jedan čovek prodao deo svoje njive za portu crkvenu. Prodao i naplatio. Posle se pokajao pa je kleo. No ta njegova nepravedna kletva oborila se na njega. I dok se crkva gradila i izgradila, njemu izumru sva čeljad u kući. Iz toga vidimo razliku između kletve i kletve. Kletva kneza Lazara postigla je selo Garevo, a kletva ovoga čoveka pala je na njega samoga. Mislim, da je ovo velika pouka.


Brat Milenko Bojović:
Vi ste čuli, braćo o nazarenama? U naše vreme oni nisu složni, nego su podeljeni. Jedni neće da služe vojsku, a drugi hoće. Stari neće, a novi hoće. Putujući tako ja se namerim na njih i oni me pozovu. Ja sam se dugo rešavao da li da idem ili ne. Onda se pomolim Bogu pa se rešim i odem. Pitaju oni mene o veri, a ja im kažem: Ima mnogo vera, ali samo jedna od njih može biti istinita. Ja znam da je istinita samo naša vera pravoslavna. Odgovore mi oni: Kako može biti istinita vera pravoslavna kad ima sveštenike? A ja kažem: Vera bez sveštenika nije prava vera. I u Starom Zavetu postojali su sveštenici, a to je po Božjem ustanovljenju. Kakvi sveštenici! povikaše oni. Nisu oni dostojni ni ulicom da prođu a kamoli da daju blagoslov. Na to im ja odgovorim: Polakote, ljudi, da se razumemo. Nije li sam Gospod sabrao apostole i dao im vlast da blagosil>aju? Posle su apostoli rukopoloženjem predali tu vlast svetim ocima, a sveti oci sveštenicima. Na ove moje reči oni primetiše: Znači da sveštenici mogu da blagosiljaju samo zato što su školu učili? A ja rekoh: Nije to zbog škole nego zbog rukopoloženja. U tursko vreme bilo je kod nas sveštenika bez škole, ali su bili rukopoloženi i kroz rukopoloženje dobili moć da blagosiljaju narod.
Posle ovoga sva su braća ustala pa najpre otpevala pesmu:

Hapod Božji u Božijem hramu
Pjeva Bogu pjesmu odabranu,
Pjesmom Bogu svoju dušu blaži,
Pjesmom Bogu cvoj karakter snaži.
Slava Bogu, Bogu narodnjemu!
Čast narodu, narodu Božjemu!

A posle ove pesme otpevana je crkvena pesma, pohvala Presvetoj Bogomateri:

Dostojno ject jako voistinu.

I s tim je prva sednica zaključena.

KALENDAR SVETI LAZAR za 1941. Izdanje Žičke biblioteke, strana 29-59.

(SVETI VLADIKA NIKOLAJ Sabrana dela, knjiga 15, str. 30-36, GLAS CRKVE,1997)

Rubrika: Misionarska literatura, Hristovi misionari

O Autoru ()

Pravoslavni misionarski centar „o. Danil Sisojev“ pokrenut je na Bogojavljenje 2010. godine sa ciljem da se pravoslavni hrišćani što više čuju i saznaju o ispunjavanju poslednje Spasiteljeve zapovesti (Mt. 28:19-20) koju Njegova Crkva danas izvršava. Predlog za stvaranje samog centra dao nam je Mučenik čije ime naš centar nosi, na nekoliko dana pre nego što je postradao za Hrista. Naš cilj je da, koliko je u našoj moći, pomognemo kako spoljašnju tako i unutrašnju misiju Crkve. Zato smo pokrenuli jednu akciju pod nazivom „500x100“, koja za cilj ima da okupi 500 revnosnih pravoslavnih hrišćana koji bi donirali 100 dinara mesečno za potrebe misije Crkve. Ako želite da detaljnije pročitate o našem poduhvatu, prijavite se OVDE.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *