Aktuelnost misionarenja u svetlosti savremenih izazova – Sveštenik Georgije Maksimov

Aktuelnost misionarenja u svetlosti savremenih izazova – Sveštenik Georgije Maksimov

Predlažemo razmišljanje delatnog misionara sadašnjice u kome mogu da se vide rešenja i za ono što je veoma aktuelno u Srbiji danas, migracija ljudi koji se nalaze u velikom broju u našoj zemlji, a što na žalost, crkveni ljudi često ne vide – šansu koju nam Bog daje da poslužimo spasenju bližnjeg. Da li neko vidi Promisao koji je te ljude doveo da prođu upravo kroz Grčku i Srbiju, zemlje u kojoj živi Crkva? Zašto ne bismo pokazali ljubav prema njima i svedočili im Hrista? Uprkos uvreženom stereotipu „da se treba prvo pobrinuti za svoje, pa tek onda za druge“, realnost govori da bi delatna briga o bližnjem izazvala podizanje misije i među našim narodom. Takođe, mnogi ljudi bi mogli na taj način da pronađu sebi mesto na polju Crkve i sebi samima realno pomognu kroz pomaganje bližnjem.

 * * * * *

U naše vreme se mnogo govori o problemima izazvanim masovnim useljavanjem ljudi iz drugih naroda koji se od nas razlikuju religijom, kulturom i mentalitetom. Sve to dovodi do povećanja napetosti u društvu i povećanju stepena kriminala. Naravno, moguće je razmatrati ovu temu iz različitih uglova – političkog, sociološkog, kulturološkog. Međutim, za hrišćanina je pre svega najvažnije da shvati: šta to znači u kontekstu Promisla Božijeg? Zbog čega je Bog priveo sve te nehrišćane sada u Rusiju [kao i u Srbiju – prim.prev.]? Zar samo da bi prosto zaradili ovde novac i mogli da pošalju svojim porodicama u zavičaj?

Neki govore da se to događa kao kazna našem narodu za grehe koji su danas rasprostranjeni, kao što su razvrat, abortusi, pijanstvo i drugi. Sa time nije moguće ne složiti se, međutim mora da postoji smisao i u vezi sa tim samim doseljenicima. Kad vidimo kako neki od njih prilaze Hristu i postaju revnosni hrišćani, mi dobijamo odgovor. Gospod ih je doveo ovde da bismo mi mogli da im svedočimo o Hristu i privedemo ih u Crkvu. Bili smo lenji da idemo u misiju u njihovu domovinu i Bog ih je doveo u našu otadžbinu.

O tome piše Sveti Grigorije Palama koji se u svoje vreme nalazio u turskom zarobljeništvu. Našavši se na bivšim vizantijskim teritorijama, koje su osvojili Turci, on je svojoj Crkvi u Solunu pisao: „Ispričaću vašoj milosti ono što sam po svojim silama razumeo u vezi sa Božanskim Proviđenjem, budući odveden[1] u zarobljeništvo u Aziju i posmatrajući kako hrišćani i Turci žive i kreću se jedni među drugima, vladaju i bivaju potčinjeni. Čini mi se da se zbog ove situacije, dela Gospoda našega Isusa Hrista, Boga koji vlada nad svima, objavljuju ovim varvarima, najvećim od svih varvara“. I sam Svetitelj je imao nekoliko misionarskih rasprava sa muslimana dok se nalazio u zarobljeništvu.

Danas se ni u Moskvi ni u drugim velikim gradovima naše zemlje ne zahteva da se istog trena ode u daleke krajeve da bi se propovedalo nehrišćanima. Oni su nam sami došli. Postoje ljudi koji se trude da nađu načine da propovedaju gastarbajterima. Drugi organizuju misiju među stranim studentima na našim univerzitetima – organizujući im ekskurzije u pravoslavne manastire na njihovom maternjem jeziku. Iako je toga, naravno, vrlo malo.

Najbolji pastiri Crkve su se od davnina brinuli da propovedaju nepravoslavnima koji su dolazili u njihove gradove. Tako je, na primer, Sveti Jovan Zlatoust napisao posebnu propoved za gotski hram u Konstantinopolju i sam propovedao Gotima preko prevodioca. A vizantijski autor Evtimije Tornik u epitafu atinskom mitropolitu Nikolaju, koji se upokojio 1175. godine, piše: „Video sam kako si izlagao drevne dogmate spasenja pred neznabošcima koji su ušli u hram; zajedno sa Pavlom si nosio ime Gospoda i učinio se učiteljem naroda… O, ubedljivosti i silo reči uz pomoć kojih se… nadmeni neznabošci privode poznanju istinite vere“.[2]

Kod nas, na žalost, takvih primera skoro da nema. Iako u svim moskovskim hramovima zapošljavaju inoverne-gastarbajtere: Uzbekistance, Tadžikistance i druge, kako za privremeni rad, tako i za stalni posao. I niko od sveštenika, koji ih zapošljavaju, i ne pomisli da je potrebno da im govore o hramu, o Hristu Spasitelju. Gospod privodi ove ljude u Pravoslavnu Crkvu, a mi im ništa ne govorimo. Među gastarbajterima ima mnogo dobrih ljudi, ja sam razgovarao sa njima i znam da bi mnogi od njih sami želeli da čuju u šta veruju Rusi. A niko im ne govori. Zar nas Gospod neće pitati za to: „Šta si uradio kada sam ti priveo čoveka? Koliko sam toga uredio da taj čovek dođe u Rusiju (Srbiju – prim.prev.), da dođe u tvoj hram, a ti mu ni reč nisi rekao o Meni?

Malo ko zna da se naša zemlja već susretala sa masovnim doseljavanjem stranaca u naše gradove. To se tiče i Moskve 16. veka, na primer. Međutim, kroz hristijanizaciju „gostiju prestonice“ pošlo nam je za rukom da se obezbedimo njihovo mirno i organsko uključivanje u naše društvo. A njihovi potomci su kasnije postali istaknuti delatnici otadžbinske istorije, kako crkvene, tako i građanske.

Dakle, misionarenje predstavlja hrišćanski odgovor na problem masovne imigracije i njenih društvenih posledica o kojima sada govore svi, uključujući i predstavnike vlasti. Odgovor na najbolnija pitanja povezana sa terorizmom. Postoje primeri kada su se fanatici koji su se pripremali za izvršenje terorističkih napada u Rusiji obraćali u Pravoslavlje i kao rezultat, naravno, napadi koje su hteli da izvedu se nisu događali.

A šta se događa kada izostane ozbiljno, organizovano misionarenje, i posledično, organski ulazak u lokalno stanovništvo, može se videti na primeru nekih savremenih zapadnoevropskih zemalja. Imigranti zauzimaju delove gradova, istiskuju starosedeoce, potpuno se izoluju u tim četvrtima, društvena napetost i otuđenost između došljaka i starosedelaca se samo povećava, kao i svi problemi koji su povezani sa tim.

Često odgovaraju da nam ionako neće poći za rukom da krstimo sve Uzbekistance ili Tadžikistance koji su došli u Moskvu i druge ruske gradove. Da, teško da će se svi do jednog krstiti, čovek je slobodan i deo onih koji budu čuli za Hrista neće poželeti ili se neće odlučiti da Ga slede. Međutim, potpuno je ostvarivo obratiti toliko ljudi da se u prestonici stvori uzbekistanska ili tadžikistanska pravoslavna zajednica. I onda oni koji budu dolazili već neće imati takvu uzročno-posledičnu vezu: „Uzbekistanac sam, dakle to onda znači da moram da budem musliman“. Osoba će videti alternativu, primetiće da ovaj put pomaže boljem ulasku u lokalnu zajednicu, postaće mu mnogo lakše da učini izbor i postepeno će broj onih koji se krštavaju postajati sve veći. A da je potpuno realno stvoriti takve nacionalne zajednice iz novoobraćenih, pokazuje iskustvo moskovskih sekti. Dok su pravoslavni lenji ili se boje da propovedaju, i Jehovini svedoci i različiti protestanti aktivno misionare među gastarbajterima u Moskvi i već imaju mnogobrojne zajednice novoobraćenih.

Naša Ruska Pravoslavna Crkva je pre revolucije vodila široku i organizovanu misiju među inovernima, između ostalog i među muslimanima, i to je donosilo plod. Danas su okolnosti još povoljnije od onih u kojima su se trudili misionari 19. veka. Pre svega, širenje pismenosti i savremenih medija čine da je informacija o Pravoslavlju mnogo dostupnija za nehrišćane, dok karakter savremenih društvenih odnosa često pruža osobi veliku psihološku nezavisnost u izboru religije.

Drugi, još aktuelniji problem predstavlja prozelitizam među pravoslavnim hrišćanima od strane predstavnika drugih religija. Na eparhijalnom sabranju grada Moskve 2013. godine, Svjatejši patrijarh Kiril je naglasio: „Među imigrantima ima mnogo nosilaca radikalnih stavova, pritom se vrbovanje u njihove ekstremističke i terorističke organizacije ponekada odvija neposredno u samoj prestonici. Molim da se obrati posebna pažnja na pojačanu prozelitsku delatnost ovih grupa među slovenskom omladinom koju aktivno uvlače u radikalne pokrete. Posebno se aktivno vrbovanje odvija u srednjim i višim obrazovnim instiuticijama, zatvorima, sportskim klubovima, društvenim mrežama“.[3] Uz islam, sve snažnije se poslednjih godina oglašava i neopaganizam.

Šta Crkva može da suprotstavi ovome osim misionarenja? I ne samo islam ili neopaganizam, već i mnogi novi religiozni pokreti i sekte, kako zapadnog tako i istočnog porekla, organizovano propovedaju među ljudima koji su kršteni u Pravoslavnoj Crkvi. Nema ni jednog grada u Rusiji gde ne postoji mnoštvo sekti koje su zavrbovale sledbenike među našim parohijanima ili ljudima koji su bili nominalno pravoslavni. Od početka devedesetih godina, milioni ljudi su uvučeni u sekte.

U nekim mestima se preduzimaju različite mere da se spreči delatnost sekti, organizuju se protesti, pišu žalbe vlastima, šire protivsektaški materijali, itd. Međutim, sve ove ograničavajuće mere u najboljem slučaju mogu da pomognu samo da se novi ljudi sačuvaju od upadanja u sektu. A šta sa onima koji su već upali? Jedino ih misionarenje može vratiti u ogradu Pravoslavne Crkve. I postoje misionari koji sami idu na sektaške skupove i razgovaraju sa njima o veri. To potpuno ostvariv i uspešan način. Na primer, samo je otac Danil Sisojev uspeo da obrati više od pet stotina protestanata u Pravoslavlje. Poznati su i primeri kada su zahvaljujući predanom radu misionara, čitave zajednice na čelu sa pastorima prelazile u Pravoslavnu Crkvu. Takvih primera nema mnogo – kao što ni aktivnih misionara kod nas nema mnogo – ali postoje i u pitanju nisu jedan ili dva slučaja. A koliko bi ih bilo kada bi se celokupno sveštenstvo, a ne samo pojedini entuzijasti, bavilo misionarskim radom među sektašima?

Evo šta je pre sto godina pisao Sveštenomučenik Ilarion (Trojicki): „Vukovi iz sekti su danas od strane vlasti pušteni do pravoslavnog stada. Pastiri su dužni da ove vukove progone i čuvaju ovce. Kod nas se formiraju specijalne misije, broj misionara se svake godine povećava. To je novi pokazatelj grehova našeg pastirstva, jer se misionari prihvataju posla kojim treba pastiri da se bave. Imao sam prilike da od misionara čujem da od sveštenstva nailaze samo na prepreke, a ne na pomoć. Čak je i odgovornost za širenje sekti sveštenstvo sklono da prebacuje sa sebe na misionare. „U eparhiji ili crkvenom okrugu postoji misionar – ne moramo da se uznemiravamo niti da razmišljamo o sektama; doći će gospodin da se time pozabavi.” Eto o čemu je neophodno govoriti bez prestanka – o neophodnosti da naši pastiri stanu na duhovnu stražu oko stada i da ne ograničavaju svoje delovanje samo na pokrete koje su neraskidivo i neposredno povezani sa šišanjem vune“.[4]

Da bismo shvatili da li se nešto izmenilo od tada, uporedimo njegove reči sa zapisom iz dnevnika savremenog misionara od pre samo pola godine:

„Danas sam blizu hrama sreo jednog sveštenika. On mi je, znajući da vodim misionarsko odeljenje naše eparhije, postavio sledeće pitanje:

 – Pa, oče, šta se dešava, jel’ si obratio sve sektaše u Pravoslavlje?

 Nisam bio raspoložen da ulazim u ozbiljan razgovor, i rekavši „nisam sve“, pokušao sam da prođem dalje.

 – A kako to da nisi?, nije odustajao baćuška.

 Odlučio sam da odgovorim pitanjem na pitanje:

 – A što pitaš? Jel’ hoćeš možda da mi pomogneš u obraćanju zabludelih?

 – Neee, nije to za mene. Ja se nisam prijavio da misionarim. (U ovim rečima se osetilo otvoreno ruganje.) Nikome sem tebi to nije potrebno…

 – A znaš oče, od sektaša koje sam sreo na svom putu, skoro 90% je pre svojih sekti bilo kršteno u Pravoslavlju. Šta misliš, zašto su otišli od nas?

 – Ja njih i ne smatram pravoslavnima. Verovatno su opleli po zlim babama, pijanim popovima, mercedesima, itd. I ti misliš da ih to opravdava? Pa oni ne treba ni da izlaze iz hramova, treba da okajavaju svoje grehe…

 Mene je iz nekog razloga dotakla reč „treba da“.

– Kome treba to da rade? Nama? Dobro, oni su nama dužni, a mi njima ništa nismo dužni?

 – Pa… mi smo ih krstili.

 – I to je to? Pa, oni su bili kršteni za novac. Oni su nam dali novac, mi smo taj novac uzeli. Tako da niko nikome ništa ne duguje. Šta smo to još učinili za njih zbog čega oni ne treba da izlaze iz naših hramova i da okajavaju svoje grehe?

 – Dakle, kako se vidi, tebe je Vladika postavio da se boriš sa sektašima. A ti si se očigledno u njihove advokate upisao.

 Nisam znao šta da odgovorim ovom svešteniku. Eto, mislim da je ovde bio moj poznanik, starešina „Jehovinih svedoka“, Sergej Ž., on bi se, saslušavši naš razgovor, teško mogao složiti da sam ja njegov advokat. Ipak, Sergej Ž. je dovoljno pametan da shvati da je stav mog sagovornika privlačniji za „Jehovine svedoke“.

 Dodao sam:

– Slušaj, oče, ti beše služiš u toj i toj parohiji?

– Da, služim, pa šta?

– Pa ništa posebno… prosto sam imao prilike da govorim sa nekoliko ljudi iz tvoje parohije. Ti si ih krstio, a oni su sada prešli kod baptista.

 – Pa šta? Nikoga ja ne zadržavam.

 – Naravno da ne zadržavaš… I ja tako to vidim.“[5]

I ja sam imao prilike da vidim da je među našim savremenim sveštenstvom veoma rasprostranjeno ubeđenje da se „nisam prijavio da misionarim“. Tim pre je tako nešto čudno, ako se uzme u obzir da svaki sveštenik pred svoju jerejsku hirotoniju izgovara specijalnu zakletvu u kojoj govori: „Ja, mnogogrešni đakon (ime), prizvan sada na jerejsko služenje, obećava i kunem se pred Svemogućim Bogom i Njegovim Svetim Krstom i Jevanđeljem… Da ću učenje vere držati i drugima predavati po rukovodstvu Svete Pravoslavne Crkve i Svetih Otaca; meni poverene duše čuvati od svih jeresi i raskola, a zabludele urazumljivati i obraćati na put istine i spasenja“. To jest, upravo se svaki budući sveštenik ovim rečima „prijavljuje da misionari“ i ne prosto prijavljuje, već se kune da će misionariti i uz uslov takve zakletve Crkva mu daje svešteni čin.

Nakon primanja čina sveštenici iz nekog razloga zaboravljaju na ovu svoju zakletvu i mnogi su iskreno uvereni da se sve njihove obaveze ograničavaju isključivo na vršenje propisanih službi u hramu kao i tréba, ili, po umesnoj reči Svetog Ilariona: „jedino na pokrete koji su neraskidivo i neposredno povezani sa šišanjem vune“.

Ali, i u bogoslužbenim tekstovima se govori o neophodnosti misionarskog rada od strane pastira. Na primer, svaki sveštenik na dan Pobede Pravoslavlja čita glasno u hramu posebnu molitvu u kojoj se moli: „Podaj, Gospode, i pastirima Crkve Tvoje svetu revnost i njihovu brigu za spasenje i obraćanje zabludelih, duhom jevanđelskim pronikni“.

Avaj, za mnoge to ostaju samo reči u koje se čak niko i ne udubljuje. Kao posledicu na protestantskim sajtovima, na primer, čitamo sledeće reči: „Zbog potpunog odsustva misionarskog rada u RPC, luteranska crkva se utvrdila u narodu Komi“.[6] Zar to nije sramota za nas?

Jedino živi misionarski rad može postati odgovor na probleme prozelitizma, širenja sekti i različitih lažnih učenja.

[1] Sveti Grigorije Palama, Pismo svojoj Crkvi, // Iguman Jovan (Ekonomcev), Pravoslavlje, Vizantija, Rusija, Moskva, 1992, str. 223

[2] Ivanov. S. A., Ukazano delo, str. 251

[3] http://www.patriarchia.ru/db/text/3453393.html

[4] Sveti Ilarion (Trojicki), O životu u Crkvi.

[5] http://stavroskrest.ru/content/missionerskiй-dnevnik/

[6] http://vk.com/wall-31607700_99983

Ključne reči:

Rubrika: Iz iskustva misionara, Misionarska literatura, Savremena misija Crkve

O Autoru ()

Pravoslavni misionarski centar „o. Danil Sisojev“ pokrenut je na Bogojavljenje 2010. godine sa ciljem da se pravoslavni hrišćani što više čuju i saznaju o ispunjavanju poslednje Spasiteljeve zapovesti (Mt. 28:19-20) koju Njegova Crkva danas izvršava. Predlog za stvaranje samog centra dao nam je Mučenik čije ime naš centar nosi, na nekoliko dana pre nego što je postradao za Hrista. Naš cilj je da, koliko je u našoj moći, pomognemo kako spoljašnju tako i unutrašnju misiju Crkve. Zato smo pokrenuli jednu akciju pod nazivom „500x100“, koja za cilj ima da okupi 500 revnosnih pravoslavnih hrišćana koji bi donirali 100 dinara mesečno za potrebe misije Crkve. Ako želite da detaljnije pročitate o našem poduhvatu, prijavite se OVDE.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *