„Ako očekujete da će vam ljudi sami prići – nikada ih neće dočekati“ – Svjatejši Patrijarh moskovski Kiril

„Ako očekujete da će vam ljudi sami prići – nikada ih neće dočekati“ – Svjatejši Patrijarh moskovski Kiril

Predlažemo vašoj pažnji ovo vrlo važno i otrežnjujuće svedočanstvo Patrijarha Ruske Pravoslavne Crkve. U njoj Patrijarh Kiril, „Patrijarh putnik – misionar“ vrlo jasno pokazuje šta zapravo misija jeste i koliko ona postoji u Pravoslavnoj Crkvi danas, koliko je borba za ispunjavanje zapovesti o misiji zapravo borba sa nama samima, sa našom unutrašnjom željom da nas niko ne dira, da budemo uvek u krugu istomišljenika sa kojima ćemo piti čaj i kafu nakon Liturgije, pričati o aktuelnim događanjima u Crkvi i tako verovati da je sve u redu, „da koga treba Bog će Sam privesti“ a da mi sami ništa čak ni ne pokušamo na polju misije. Verujemo da svako može da izvuče veliku duhovnu korist od reči Patrijarha Kirila.

 

* * * * *

Svi mi zajedno kao da učestvujemo u toj Vaseljenskoj borbi svetlosti i tame, dobra i zla, Hrista i đavola i neophodno je jasno razumeti da su misionari uvek na prvoj liniji te nevidljive, ali ipak, realne borbe.

Sada, koristeći priliku, želeo bih da kažem nekoliko reči o tome kako ja sam shvatam misiju. Možda će moje reči pomoći nekome da obrati pažnju na ono na šta mi obično retko obraćamo pažnju. Mislim da od razumevanja prirode misije u mnogome zavisi uspeh misionarskog dela.

Pa, reklo bi se, šta tu ima posebno da se shvata? Misija je propoved koja je pre svega obraćena spolja. Da, tako je. Međutim, ova definicija ne iscrpljuje celokupnu suštinu misionarskog dela čije razumevanje u mnogome može pomoći ljudima da se izbore sa misionarskim zadacima koji stoje pred njima.

Dozvolite mi da vas podsetim na tekst koji leži u temelju svakog misionarskog delanja: „Idite, naučite sve narode…“ To je jevanđelski tekst kojim se završava povest o zemaljskom životu Hrista Spasitelja, tekst koji predstavlja temelj, koji opravdava i objašnjava hrišćansku misiju i koji pobuđuje na hrišćansku misiju.

Eto, kada čitamo ovaj tekst, obraćamo pažnju na sledeće njegove delove: „Idite, naučite“. Pravilno. U temelju misije je – pouka. „Sve narode“, tj. neophodno je svima obratiti tu pouku. I takvo poučavanje neophodno je da bude praćeno Krštenjem – Krštenjem u ime Svete Trojice.

Međutim, mi skoro da nikada ne obraćamo pažnju na prvu reč: „Idite. „Idite i naučite“. Želeo bih da vam kažem da upravo ova reč određuje specifičnost onoga što nazivamo hrišćanskom misijom, za razliku od bilo koje katehizacije. Po čemu se razlikuje propoved od misionarske propovedi? Upravo time što je misionarska propoved uvek povezana sa dinamikom, sa kretanjem. Ako obraćate svoju reč ljudima, idući im u susret, krećući se ka njima, takvo obraćanje i takva pouka jeste misionarska. Ako se prosto obraćate ljudima, očekujući da će vam oni prići i činiti vašu publiku bilo to u sali ili u hramu… gde god – vi se ne bavite misijom, već poukom. Dakle, pokret u susret čoveku koji sluša reč i označava misionarsku misiju.

Setimo se sa čime su počeli sveti Apostoli? Na početku su propovedali u sinagogama. Apostol Pavle je jednostavno išao svojim jednovernim zemljacima i govorio im o onome što je smatrao neophodnim da kaže: o raspetom Hristu Koji je vaskrsao, o svom obraćenju na putu za Damask. Zatim je Pavle krenuo u susret nezabožačkom svetu. On nije prosto propovedao u sinagogama, on je krenuo u susret onima koji ga uopšte nisu očekivali, koji čak nisu ni razmišljali, možda, nisu ni želeli da se sretnu sa njim, u čijim planovima nije postojala beseda sa tim čovekom. Međutim, on je sam krenuo u susret jer je celokupna apostolska propoved bila misionarska propoved, jer su oni IŠLI U SUSRET, obraćali su se bez zavisnosti da li žele da ih slušaju ili ne. Strogo govoreći, delo Božije, izgradnja crkvenog života uvek počinje misijom. Ako vi dođete u pusto mesto, uđete u kuću i očekujete da će vam prići ljudi da biste ih učili, nikada ih nećete dočekati.

Svaki početak Božijeg dela, apostolsko služenje povezano je sa kretanjem u susret. To je bilo toliko prirodno u drevna vremena Hrišćanske Crkve, u Drevnoj Crkvi i ne samo u apostolska vremena, tako je bilo normalno i u Rusiji kada je osnivana naša Crkva i naši misionari, episkopi, prvoapostoli Ruske Crkve išli su u susret neznabošcima, propovedali.

A zatim se u našoj pastirskoj svesti dogodio nekakav prelom. Misija je bila izdvojena u nekakvo posebno crkveno odeljenje još pre revolucije. Iako formalno tako nešto nije postojalo, međutim, postojao je institut eparhijalnih misionara. Smatralo se da eto, ti ljudi i treba da se bave misijom, a Crkva treba da uči narod. Kako da uči? Izgradili su prekrasne hramove, postojao je određeni položaj Crkve u društvu, državi, nekakav „status quo“, postojale su tradicije, običaji koji su uvažavani i osvećeni vremenom. Eto, u okvirima toga je i potrebno ostvariti pouku.

Tako smo i radili: učili ljude u hramovima, u nedeljnim školima (pre revolucije nisu se zvale nedeljne, već crkveno-parohijske škole). Međutim, zatim su došla teška vremena. Crkva je svuda bila prognana, kao što znamo, u geta. Ništa joj se nije dozvoljavalo sem da vrši bogosluženja i propoveda u vreme bogosluženja.

Želeli mi to ili ne, draga braćo, dužni smo da sami postanemo svesni da je ovaj istorijski obrazac u nama stvorio određeni stereotip. Mi se udobno osećamo u hramu, izlazimo našem vernom narodu, govorimo: „U ime Oca i Sina i Svetoga Duha“, počinje propoved, osećamo se svoj na svome. Kakvu god mi propoved rekli, dobru ili lošu, naš pobožni narod će uvek reći: „Spasi Gospodi!“ i kako uvek greje dušu takvo uspokojavanje…

Međutim, kretanja ovde nema. Ovi ljudi su nam došli jer su njihovi roditelji bili naučeni u veri. Oni su već bili obraćeni ili zbog tradicije, vaspitanja, ili nekih njihovih sopstvenih traganja. I hajde da otvoreno kažemo da čitav fenomen „drugog krštenja Rusije“ uopšte nije bio rezultat misije Crkve. To je bio rezultat samostalnih traganja ljudi koji su se razočarali u ideologiju koja je dominirala, u životne vrednosti, ljudi koji su na sopstvenom iskustvu shvatili da bez Boga nije moguće steći punotu života. To je bio rezultat njihove unutrašnje potrage, unutrašnje borbe i traganja.

Oni su nam došli i mi smo ih susreli, neko dobro, neko loše; neko sa ljubavlju, neko i ne; neko revnosno, neko i sa razdraženošću. I revnost je direktno zavisila od veličine parohije, svešteničkih prihoda, njegove zauzetosti, itd. Mi ne možemo reći da smo ih svi dobro susreli jer je prvi talas, nastao 1988. godine već opao i mnogi koji su na tom talasu došli u Crkvu, u Njoj nisu ostali

Dakle, drugo Krštenje Rusije nije bio rezultat misionarskog rada Crkve. To je naravno bilo dejstvo blagodati Božije. To je zaista, tragično, istorijsko iskustvo našeg naroda. Ali smo dužni sebi da kažemo jasno ako želimo da pronađemo pravilne puteve za svoju misiju – da nije naša zasluga u pitanju.

Šta je potrebno raditi da bismo zaista ostvarili misiju? Potrebno je vršiti delo na koje pravoslavni sveštenik nije navikao… Užasno nije navikao. Neophodno je da se izađe van ograde hrama i sam ići… Gde ići? Na ulicu. Reći ću sada nešto što će pokolebati mnoge – u fabriku, na njivu, na stanicu, u voz, na raskrsnice… Ići kao što su apostoli išli. Jer je misija propoved koja je povezana sa kretanjem u susret. „Idite, naučite sve narode“.

I eto, dok ne izvršimo taj unutrašnji prelom u svojoj svesti, pre svega mi, misionari, vi koji ste se okupili ovde, dok ne postanemo svesni da misija nije propoved u prijatnoj, uobičajenoj atmosferi pravoslavne parohije, već u ključaloj, surovoj, neprijateljskoj atmosferi savremenog sveta gde se susrećemo ponekada sve do sada sa podsmehom, nerazumevanjem, razdraženošću, zaprepašćenjem, sumnjama, razočaranošću. U takvoj, neudobnoj sredini mi treba da se naučimo da svedočimo Reč Božiju. Zato je priroda misije uvek povezana sa kretanjem – kretanje je uvek povezano sa podvizima, sa prekidom nekih veza koje nas drže u uobičajenoj sredini.

Zato je podvig misinara uvek poseban podvig, uvek povezan sa određenim savladavanjem te, za čoveka prirodne težnje, ka sopstvenoj sredini življenja. Upravo zato se apostolski podvig, ravnoapostolni podvig oduvek tako cenio u Crkvi i uvažavao kao mučeništvo, kao ispovedništvo.

Eto, ja bih želeo da kažem da nam je danas neophodna upravo misija, potrebna nam je katehizacija, neophodno nam je religiozno vaspitanje i obrazovanje. Potrebna nam je propoved, obnovljena propoved koja je usmerena na savremenog čoveka, neprilagođena kategorijama ovoga sveta, koja uzima u obzir psihologiju i svest savremenog čoveka da bi ljudi sa zadovoljstvom, sa interesovanjem slušalu propoved sveštenika. Međutim, pre svega je nama samima neophodna propoved koja je povezana sa kretanjem u susret ljudima, to jest, sa autentičnom hrišćanskom misijom.

Ako govorimo o usmerenjima u toj misiji, tj. čime da se bavimo. Eto, mene nikada ne napušta misao – mi nemamo, nije organizovana misija tamo gde je ona preko potrebna, pre svega u velikim preduzećima. Zamislite ljude koji rade u fabrici puno radno vreme, zatim imaju porodične obaveze, zatim dolaze dva slobodna dana, u subotu treba nešto uraditi po kući, zatim se naspavati, zatim su tu deca. Ne dolaze ljudi uvek u hram. I ispostavlja se da se njihovi susreti sa Crkvom događaju na velike praznike. Bivam poražen sastavom ljudi kao što smo svi primetili za poslednjih dve, tri godine. Ko nam je u hramovima na Vaskršnjim Bogosluženjima? Verujući ljudi. Ranije je stajala polupijana omldina koja se interesovala, a sada su u pitanju ljudi koji stoje do kraja u hramu, koji se pričešćuju Svetim Hristovim Tajnama, ali ih iz nekog razloga ne vidimo zajedno sa nama usubotu i nedelju.

U pitanju su druga lica, oni su došli samo na Vaskrs, a celu ostalu godinu, možda još na Božić, na imendan (Krsnu slavu kod nas – prim. ured.), za dan rođenja možda i nemaju mogućnosti da dođu u hram. Dakle, ovi ljudi su zaposleni negde. Rade u naučnim institucijama, fabrikama. I kako je važno da sveštenik može da se susretne sa ovim ljudima. Da postoje neke misionarske tačke za oslonac. Postoje čak i pojam u svetovnoj misiologiji: proizvodna, gradska misija, misija usmerena na ljudi koji rade, koji su zauzeti u fabrikama i proizvodnji.

Zatim je potpuno drugačija misija u selu. Pogledajte naše seoske parohije – 15-20 ljudi na Liturgiji, a u selu ima 3-4 hiljada ljudi…

Gde su svi ljudi? Šta, zar su svi ateisti ili su svi kršteni? Neka se dogodi neka nesreća sa čovekom – odmah će doći u hram da se mole i krste, venčaju i mole baćušku da se pomoli zbog neke muke i nesreće. Međutim, ovih ljudi nema u hramu, oni su negde tamo, na farmama, njivama. Možda je nastalo vreme da odlazimo na ta mesta ne da bismo tamo služili dugačke službe, već da bismo bili sa tim narodom, odgovarali na njihova pitanja, pomolili se zajedno. Postoji pojam kao što je „proizvodna gimnastika“. Zašto ne bismo koristili sam taj lokalni jezik u proizvodnji ili na tim istim njivama i ne bismo rekli ljudima dve-tri reči podrške, utehe.

Posebno u naše teško vreme, kada se porodica raspada, kada je rat na Kavkazu, ekonomska kriza potrebno je podržati da bi postojala veza između realnog života i hrišćanskih religioznih ubeđenja. I posebna sfera je naravno rekao bih – u transportu. To je zaista ogroman problem. Vidite, zapadni misionari i sektaši, oni tamo odlaze. To uopšte ne znači da je potrebno da im postanemo slični u svemu. Međutim, železničke stanice su stecište ne samo putnika, već ogromna stecište društvenih i moralnih problema. Zašto ne bismo dosegli da u svakom transportnom centru postoji prostorija gde bi dežurni sveštenik mogao da porazgovara sa nesrećnim ljudima, podrži, obodri, pomoli se zajedno sa njima.

Drugim rečima, mislim da je najvažnije što treba da shvatimo u našem misionarskom delu – to da je misija kretanje u susret. Dok ne napravimo te korake u susret, savlađujući određeni stereotip unutar sebe samih i naše skrivene unutrašnje navike i raspoloženja, biće nam vrlo teško da dostignemo uspeh u našoj misiji. Verujem da će Ruska Crkva zaista organizovati svoje misionarsko služenje. Želeo bih od srca da pozdravim Vladiku Jovana za delo koje radi i sve njegove kolege i braću i sve vas – misionare koji se trude u eparhijama. Jer misionar je čovek koji je na prvoj liniji duhovnog života, koji stupa u tu nepoznatu, mističku, ali ipak realnu borbu sa zlom.

Od srca i sa molitvom vam želim uspeh u tome.

Mitropolit Smolenskiй i Kalinigradskiй Kirill. Vыstuplenie na Vtorom vsecerkovnom sъezde eparhialьnыh missionerov (noяbrь 1999 g.)

Rubrika: Iz iskustva misionara, Hristovi misionari

O Autoru ()

Pravoslavni misionarski centar „o. Danil Sisojev“ pokrenut je na Bogojavljenje 2010. godine sa ciljem da se pravoslavni hrišćani što više čuju i saznaju o ispunjavanju poslednje Spasiteljeve zapovesti (Mt. 28:19-20) koju Njegova Crkva danas izvršava. Predlog za stvaranje samog centra dao nam je Mučenik čije ime naš centar nosi, na nekoliko dana pre nego što je postradao za Hrista. Naš cilj je da, koliko je u našoj moći, pomognemo kako spoljašnju tako i unutrašnju misiju Crkve. Zato smo pokrenuli jednu akciju pod nazivom „500x100“, koja za cilj ima da okupi 500 revnosnih pravoslavnih hrišćana koji bi donirali 100 dinara mesečno za potrebe misije Crkve. Ako želite da detaljnije pročitate o našem poduhvatu, prijavite se OVDE.

Nije ostavljena mogućnost za pisanje komentara.