Misionarsko putovanje na Tajland.

Misionarsko putovanje na Tajland.

Vašoj pažnji predstavljamo vrlo zanimljive zapise iz misionarskog dnevnika našeg brata u Hristu, pravoslavnog hrišćanina, Sergeja Stanilovskog. On je duhovni sin Sveštenomučenika Danila Sisojeva. Upravo njega je o. Danil trebao da ispovedi, kada je ubica uleteo u hram… Iznenadićete se i sami sa koliko mere, takta i umeća razgovara sa protestantima. (na Tajlandu najviše i ima protestantskih grupa). Mislimo da je njegovo iskustvo vredno i da mnogo čemu može naučiti.

* * * * *

Otputovao sam na Tajland da bi proučio situaciju sa hrišćanskim konfesijama. Otputovao sam bez pripreme, jer nisam imao vremena za nju. Pa i karakter mi je takav da mnogo toga radim u hodu, bez pripreme, nadajući se na Gospoda i na svoje periodično umeće da se brzo adaptiram na situaciju. Možda u nizu poslova to nije pravilno, ali u delu misije situacija se često pravi onako kako ne planiraš i izgubljeno vreme može i da se ne vrati. Iako, bezuslovno, ako postoji vreme, neophodno je da se pripremaš i proučavaš.
Zato se moja tobožnja misija pretvorila u obuku, što je naravno isto tako dobro. Uopšte najbolja obuka za misiju je praksa u realnim uslovima. Na Tajlandu su sledeći uslovi: ozbiljna jezička barijera, zabranjeno je da se izraziš loše o budizmu, odsustvo prevodioca sa kojim bi bio moguć rad sa narodom, specifičan mentalitet i kultura. Ljudi spolja pokazuju da je kod njih sve sjajno i da se nizašta ne treba brinuti. Mogu da ti se smeše i slušaju, ali realnog interesa iza toga često nema. Mnogo devojaka na Tajlandu je zainteresovano da se udaju za stranca, posebno za belca, jer se to smatra za stvar prestiža… a i kako su mi rekli 40-50% muškaraca su biseksualci i ženskoj polovini je teško zbog toga, a muškarce naravno, interesuje zarada, stvaranje dobrih uslova za život… Uopšte. Životni uslovi su ovde potpuno udobni, može se preživeti bez posebnog rada. Uvek je toplo, tako da nećeš umreti od hladnoće, a raste i voće i povrće… Mnogi uvek nešto prodaju, tako da deo stanovništva živi u „papirnim“ kućicama.

Dan prvi. Let je trajao 8 sati, a ne 11 kako sam mislio Pošto nisam uspeo da zaspim, bio sam omamljen. Sa aerodroma sam uzeo taksi i lepo stigao do hrama Svetog Nikole u Bankoku, gde sam i sreo arhimandrita Olega, temeljopolagača Pravoslavlja u Tajlandu. On mi je i rekao da situacija nije laka, da postoje problemi i sa prevodiocem, i kome ću otići nije baš jasno u tom trenutku. Ali me je i ohrabrio, jer ćemo smisliti nešto. Uveče sam se upoznao sa ocem Serafimom, on je monah, ne jeromonah.

Večernja služba tokom Posta je bila cela po tipiku, na njoj je bilo četvoro ljudi u udobnom malom hramu: o.Oleg, o.Serafim, Nikolaj i ja. Nikolaj je Tajlanđanin iz muslimanske porodice, koga otac štapom primorava da ide u džamiju i stvarno ga tuče ako se on protivi. Nikolaj – to ime je dobio na Krštenju, potčinjava se zloj volji oca. Sa njim je razgovarao i Juri Maksimov, pisao mu je detaljno pismo, ali, kako mi je sam rekao, teško mu je da to usvoji. Počeo sam da govorim sa njim ne engleskom i pokazao mu navode na tobožnje protivrečnosti u Pismu, Petu zapovest i Luka 13:16. „Ko ne mrzi oca svoga i mater svoju i… ne može biti Moj učenik“.. tamo je bilo Sveto Pismo na dva jezika sa paralelnim prevodima i Nikolaj je, pročitavši to, mahnuo glavom kao znak da je shvatio, i pokušao da sam tumači to. Rekao sam mu da izbor između oca i Boga mora da napravi sam i da je udarce za Veru dobijala većina, počevši sa prorocima, nastavljajući sa najsvetlijim primerom krsnih stradanja Spasiteljevih, nastavljajući sa jedanaest Apostola, koje su ubili i svim Mučenicima. Pokazao sam mu devetu zapovest blaženstava iz pete glave Jevanđelja po Mateju. „Blaženi ste kada vas sramote i progone i lažući govore protiv vas svakojake rđave riječi, zbog mene. Radujte se i veselite se, jer je velika plata vaša na nebesima, jer su tako progonili i proroke prije vas“.
Takođe je odreagovao i rekao mi da je odlučio da bude monah, kada završi obrazovanje i ode od roditelja, da je odlučio da se ne ženi, da sada teško može da se obrazuje. On je tako i rekao: „I am stupid“.
Dalje su razmotrili moju delatnost i odlučili da sledećeg dana krenem sa ocem Serafimom na njegov posao. On drži obuku iz gađanja oružjem. U tom centru ima nekoliko hrišćana, protestanata i rimokatolika. To smo i odlučili.

Dan drugi. Probudio sam se veoma teško, po moskovskom jutru u četiri sata ujutro. Pojevši par ukusnih voćki, krenuo sam sa ocem Serafimom kod njega na posao. Malo otpešačivši seli smo u autobusu sa klimom. Stanje je naravno, ostavljalo da želim najbolje, ali o.Serafim mi nije dao da zaspim, stalno popunjavajući moj prazni tovar informacija o Tajlandu, mentalitetu ljudi, kulturnim osobenostima, plusevima te zemlje, teškoća u propovedi. Ponekada smo se udubljivali kao u sporovima o istini, ali bi zatim brzo nastavljali. Putovali smo oko sat vremena, teško smo se kretali po Bankoku autom u špicu. Na kraju smo došli do njegove kancelarije, koja se nalazi bliže predgrađu, na lepom mestu, na kome se nalaze različiti streljački tereni.

Postoji tereni na ulici, postoje i u zatvorenim prostorijama. Postoji mesto nalik na golf terene za gađanje keramičkih tanjira. O.Serafim me je proveo, pokazao sve te zanimljive terene.. uzgred, oružje tamo grmi li grmi. Dalje smo otišli u salu za gađanje iz dečijih pušaka na rastojanju od deset metara. Tamo mi je pokazao majku sa ćerkicom, koje se nazivaju hrišćankama, ali još nisu krštene. Upoznao me je sa majkom, rekavši da je ovaj mladi čovek iz Moskve, da je došao na Tajland sa ciljem da upozna ljude, porazgovara na temu religije i vere u Isusa Hrista. Naravno, meni se uopšte ne dopada kada me tako privode čoveku, tipa, „hajde, propovedaj“, kao da taj čovek samo to i čeka, možda on sada nije ni raspoložen za razgovor…

Ali, seo sam pored, iskreno se osmehnuo. Uvek se trudim da to radim, jer kod svakog čoveka možeš da nađeš interesantne teme za razgovor, makar i za kratko… I počeli smo da razgovaramo kao uzgred, koji put sam na Tajlandu, kada se vraćam itd. Zainteresovao sam se za njenu kćer. Majka mi je ispričala da sada privremeno uči u Bankoku, a da u maju idu kući u Čan-Maj, tamo joj je muž, koji je ranije bio budista, ali je zatim postao hrišćanin, da su one takođe hrišćanke… Odmah ću reči da pola reči nisam razumeo, da je tajlanđanski engleski – realno težak, čak i za učitelje. Pitao sam da li su krštene, ona je odgovorila da nisu. Tada sam pokušao da im precizno objasnim neophodnost Krštenja. Pitao sam: „šta će biti sa Vama kada umrete?“, a ona mi je, nimalo se ne smutivši odgovorila: „Otići ću Bogu, jer Mu se molim“. Ja sam rekao bez Krštenja ne može da Ga vidi i ode Njemu, jer je Sam Gospod odredio takva pravila, da samo kršteni imaju duhovne oči za bogoviđenje, objasnio da se u Krštenju praštaju svi gresi i rekao da ona to može da uradi kod o.Olega u Bankoku. Ona je klimala glavom, pažljivo slušala, tako da mi se u nekom trenutku učinilo da ona razmišlja o tome… U nastavku mi je rekla da ne shvata razliku između rimokatolika, protestanata i pravoslavni… Zatim sam pitao: „Gde idete u hram?“. Odgovorila mi je da ide kod sebe kući, u Čan-Maju. Dalje se razjasnilo da je već krštena u protestantizmu i da je i njen muž takođe, ali da kći još nije… Tu sam shvatio da pola mojih reči verovatno nije razumela, isto kao i ja njenih… Tu se razgovor postepeno i završio, ali mi je rekla da će njen muža sa zadovoljstvom porazgovarati sa mnom u Čanmaju i upoznati sa drugim protestantima. To me je obradovalo i rastali smo se sa rečima “see you”.
Nakon dolaska kući, kod oca Olega, pokazalo se da starešina nikako neće da se saglasi sa mojim odlaskom na sever, govoreći da nisam spreman, i da on neće videti rezultate… To smo razmatrali i za užinom, ali ipak do kraja nije odbacio… Ne znam, videćemo šta će biti sutra…

Dan treći. Na kraju, naspavavši se do 11 ujutro po lokalnom vremenu, ustao sam i sišao dole. Otac Oleg mi je brzo pokazao doručak, musli sa sokom i papaju. Pojeo sam veoma brzo i otišao kod njega u kabinet… „Pa dakle? Došli smo u misiju“, rekao je o.Oleg. Nisam čak uspeo ni da se setim kako sam se našao kod njega u automobilu. To je bio nisan, kako reče otac Oleg, dar Patrijarha Kirila. Uopšte, ja sam legao u prednje sedište krenuli smo. „Gde idemo oče?“, pokušao sam da pitam.
„Pa zar ti nije svejedno? Ti si na misiji“. Nisam uzeo sa sobom čak ni telefon, naočare, fotoaparat, pasoš… Putovali smo oko 100 kilometara, putem je o.Oleg nastavio da priča kako se sve organizovalo na Tajlandu, o svojim greškama, o tome da su Tajlanđani kada ih je upoznao sa činjenicom da će u Bankoku postojati pravoslavni hram, prihvatili to krajnje negativno i da su se uvredili. I tri godine nije bilo posebnih rezultata za dobijanje zemljišta. Ali tu treba podrobnije čitati knjigu „Istorija hrišćanstva na Tajlandu“.

Išli smo u mesto kako sam uspeo da shvatim na putu, koje se zove Ratčaburi, tamo se gradi pravoslavni manastir, mene je veoma obradovala misao da posetim to mesto, shvatajući da po osećanju duh Pravoslavlja na Tajlandu uopšte odsustvuje, a eto tu je manastir koji se gradi, pa još i u dubini. Kada smo tu došli, prijatno sam se zadivio, uvidevši poluizgrađene zgrade nasred polja sa brežuljcima i retkim drvećem, nalik na retku tuđu brdu kod mladih 🙂
Vrućina i nije bila toliko prijatna, jer sam stajao na njoj nekih minut, a zatim sa istim takvim zadovoljstvom tražio hlad. Pored je bilo pet radnika koji su sve to gradili, lagano pušivši cigarete. Dakle, pola izgrađenog hrama, dom za starešinu i pet kelija za potencijalne monahe. „A ko će služiti ovde baćuška?“, pitao sam, nadajući se da je bar jedan već na vidiku. „Naći će se…“, odgovorio je otac Oleg, „Vi misionari ćete nam i obratiti monahe“.

Nakon trideset toplih minuta smo krenuli nazad, nasladivši se usput posnom tajlanđanskom trpezom sa izobiljem svežih plodova mora, voća, itd. Uopšte mi se čini da je post na Tajlandu predivan, iako je još lepši post sa Bogom, a kada je tako onda mesto nije važno…

Nazad smo putovali veeeoma dugo zbog saobraćaja. Bio je nekakav dan kralja ili nešto nalik tome, nisam zapamtio, tako da smo se vratili skoro pred večernju službu. Na dalje je sve bila uobičajeno, užina, boravak u keliji, lagan rad na internetu, nekoliko poziva na skajpu i spavanje.

Dan četvrti. Jutro je počelo Jeleosvećenjem, u hramu je bilo oko 12 ljudi. Kasnije sam zamolio za dozvolu da odem u centar grada, da malo prošetam i kupim suvenire sa ljude iz Moskve koji su me zamolili za njih. Neću detaljno opisivati osećanja od šetnje po jednoj od najvećih ulica Bankoka, samo ću reći da je veselo čak i samo jednom čoveku 🙂
Uveče je bilo bdenije pred nedeljnu Liturgiju, užina i odmor. Ustao sam prilično rano. A i… posvetio vreme čitanju o lokalnom stanovništvu, istoriji hrišćanstva na Tajlandu i informaciji o Čang-Maju, u koji sam se spremao da odem. Uopšte, subota je bila dan za relaksaciju…

Peti dan. Nedeljna Liturgija, u hramu je bilo oko 20 ljudi. Posle toga zajednički doručak, poznanstva, razgovori. Došao je i Kiril, mladi novinar časopisa „Neskučnый sad“ pod rukovodstvom misionarskog odeljenja Ruske Pravoslavne Crkve. Napravio je intervju sa o.Olegom, sa mnom, Vladimirom, lokalnim pomoćnikom za tehnička pitanja. Razgovarao sam sa njim povodom pisanja korisnog članka, usmerenog na privlačenje pažnje ka Pravoslavlju na Tajlandu. Išli smo sa Volođom po karte za put. Dalje smo otišli na tipičnu azijsku pijacu i kupili za obrok ribe, povrće i voće. Imao sam još malo vremena , pa sam brzo progutao toplo povrće i ribu. Uopšte, nedeljni dan je takođe bio za odmor a sada već putujem, na putu sam za Čang Maj. A šta će se tamo dogoditi, pisaću dalje, ako Bog da i živ budem.

Dan šesti. Pri izlasku na stanicu tu su odmah stajali ljudi koji su predlagali hotele sa prospektima, fotografijama i cenama. Tako, pretpostavimo da je cena za hotel Downtown Inn bila 1600 bata, ali ako se obratiš njima, onda je popust 10% i cena je 1450 bata, zar nije čudesno… Uzimam dakle taj prospekt, zovem telefonom taj hotel i pitam da li imaju slobodne sobe i koliko je dnevno. Kažu mi cenu od 1000 bata i tu je za mene još veće čudo. Da ste videli lice tog milog agenta 🙂

Došavši u hotel i smestivši se u njemu malo sam odmorio, pronašao preko interneta protestantske zajednice u gradu i počeo da ih zovem. Ima ih u Čang Maju prilično, ali ne možeš sve da ih pozoveš, tu su i problemi sa komunikacijom i da li je pastor prisutan tu, jer su telefoni fiksni, ali sam negde uspeo da nađem i mobilni. Tako sam se dogovorio sa baptističkim pastorom Brentom, koji je kako se kasnije pokazalo, Kanađanin, koji živi ovde 6 godina, sa sekretarom „Acts Christian Church“ i u dogovoreno vreme krenuo tamo. Dakle, prvo mesto je bila „Acts Christian Church“. Prvo me je susreo Tajlanđanin po imenu Num. Podozrevajući pogled na mene je u potpunosti logičan, jer ko je taj turista, koji sebe naziva hrišćaninom i šta zaista želi. Potrudio sam se da mu veoma ljubazno i sa osmehom kažem da me veoma interesuje informacija o njihovoj delatnosti ovde u Čang Maju a posebno o misiji, kako oni privlače budiste, koliko ljudi dolazi na njihove skupove, kako se organizuju njihovi skupovi, itd. Odgovarao mi je prilično kratko i bez osobite želje. Kada sam ga pitao da organizuje moj susret sa njihovim pastorom, on je rekao da je to teško jer je pastor veoma zauzet čovek. Pitao sam ga: „Da li je moguća saradnja na planu razmene iskustva u misionarskoj delatnosti?“. Odgovorio mi je da misli da ne, jer imamo različite poglede i shvatanje Svetog Pisma.

Kada sam govorio o našoj pravoslavnoj zajednici tu na Tajlandu, nije baš radosno to primio i odbio je da uzme letak o Pravoslavlju. Ali kako je po pravilu da nikada prvi ne zatvaraš vrata, razmenio sam kontakte sa njim i rekao mi je da se pastor može naći na klinici sutradan, od 17 sati. Rastali smo se. A uzgred, pitao sam Numa da mi pokaže druge protestantske zajednice u Čang-Maju na karti i ukazao mi je na adventiste sedmog dana (subotare – prim.prev.), koji su bili na 300 metara od njihove zgrade. Tamo sam i krenuo.

Zaista, prošetavši svega pet minuta došao sam na teritoriju adventističke zajednice. U sobi, koja je pri ulazu u njihovo zdanje, sedela su dva momka i devojka sa muzičkim instrumentima. Smešeći se odmah su mi predložili da uđem i sednem, počeli da me pitaju, ko sam ja, zašto sam došao… Rekao sam im za svoj cilj, da želim da porazgovaram sa pastorom, rekli su mi, naravno, uskoro će doći, rekli mi da uvežbavaju pesmu za rođendan jednog brata. Kada sam ih zamolio da mi odsviraju nešto iz repertoara. Oni su se odmah složili i odsvirali nešto melodično na gitari i dve violine. Zvučalo je veoma lepo, bez nekih grešaka u melodiji i samom sklopu. Zatim nakon sat vremena, susreo sam se sa Endrjuom… uzgred oni su mi bez problema dali broj njegovog mobilnog telefona. Endrju je kako se kasnije pokazalo Korejanac, koji dobro govori engleski. Kao i obično po planu, govorio sam mu o svom cilju i ogromnom interesovanju za njihovu misiju. Komunikacija na engleskom je bila potpuno razumljiva, za razliku od većine Tajlanđana, koje je teško razumeti. On mi je rekao da neki od njih idu po ulici sa letcima, ali toga je malo. Osnovno njihovo sredstvo misije je hrišćanska škola, u koju dolaze i budisti, prijatelji obraćenika iz budizma u hrišćanstvo, ali to traži godinu i više, da bi se neko odlučio da primi hrišćanstvo. Naravno, rodbinski faktor značajno ometa primanje hrišćanstva. Ljudi veoma poštuju roditelje i često nije moguće da odbace njihovu religiju. Dalje sam razgovarao sa Endrjuom o razlici između protestantskih konfesija. On je počeo, naravno, sa poštovanjem subote i poklonjenja Bogu u taj dan, argumentujući Četvrtom zapovešću i time da je u pravo u subotu otpočinuo Gospod. Pošto sam rešio da na ovom putovanju nikoga ne opovrgavam i da ničiju veru ne razbijam uz pomoć Pisma, uzdržao sam se od spora. Pitao sam koji su argumenti npr kod baptista i ko je u pravu, da li to uopšte ima neku ulogu na putu ka spasenju… Odgovorio mi je kao što odgovaraju skoro svi protestanti, da je za spasenje neophodno verovati u Isusa Hrista, pustiti Ga u srce i verovati mu. Zatim sam počeo da mu govorim o pravoslavlju. Pokazao je interesovanje. Sa zadovoljstvom je uzeo materijale o Pravoslavlje na Tajlandu na tajlanđanskom jeziku i osnovne aspekte na engleskom, uključujući i priču o o.Danilu. Zatim sam mu govorio o Tajnama unutar Pravoslavne Crkve, u čemu je razlika između Tajni i jednostavno obreda. Videvši njegovo iskreno interesovanje, dao sam mu svoj mejl i obećao da ću mu poslati više materijala. Navodio sam citate u toku svoje priče. Zatim sam mu objasnio šta je neophodno za spasenje sa tačke gledišta Gospoda Boga, navodeći citate iz Svetog Pisma. Da kod pravoslavnih nema sopstvenog mišljenja po pitanju crkvenog učenja, da Tajne mogu da vrše samo zakonito rukopoloženi sveštenici i druga pravila, koje je ustanovio Sam Gospod. On se zainteresovao u čemu je razlika između rimokatolika i nas. Uopšte, kada je sunce već potpuno zašlo i pao mrak, odlučili smo da je dosta za taj dan i oprostili smo se, dogovorivši se da mu obavezno pošaljem materijal, da će biti srećan ako tu dođu naši misionari, čak i zbog seminara i razmene iskustva.
Kada sam izašao van teritorije adventista, hteo sam da uzmem taksi da bi otišao u svoj deo grada, bio sam veoma gladan i uzeo kartu. I u tom trenutku mi jedan momak na motoru govori da je veoma teško orijentisati se ovde… Pitao sam ga gde ide, on je na moje iznenađenje pomenuo moj rejon grada. Zamolio sam ga da me poveze i je bez problema pristao. Tako sam se upoznao sa Patrikom, Fincem, a zatim i sa još pet stranaca: Australijancem, dva Finca i dva Nemca. Svi oni putuju po nekoliko meseci, prelazeći iz grada u grad, iz zemlje u zemlju. Seli smo da zajedno jedemo. O Bogu i o veri sam uspeo da govorim te večeri sa dvojicom, interes kao da je postojao, ali to je onaj tip mladih – putnika. Jedan veruje, ali u duši i ne priznaje Crkvu, a drugi se interesuje i ne spori, ali sluša.

Dan sedmi. Sutradan, blizu jela, otišao sam u „Chiang Mai Christian Community“ ili „Chiang Mai First Church“, i tamo su me susreli veoma miroljubivo. Istina, prvo sam otišao u hrišćansku školu, tamo je bilo mnogo bučne dece i pošto tamo pastora nije bilo, otišao sam u samo to mesto. Idem po velikom zemljištu, punom cveća i malih zdanja lepe konstrukcije i tražim bilo kog. Prvo sam sreo Tajlanđanku od četrdeset godina, u rukama je držala Bibliju, Novi Zavet. Istog trenutka sam joj se veoma obradovao a i ona meni. Rekoh joj da tražim pastora ili nekog ko je glavni.

Ona me je odvela do dva-tri Tajlanđana, koji su me takođe veoma lepo primili, posadili na stolicu i pričali o svojoj organizaciji. Pokazalo se da su oni prezviterijanci, najstariji hrišćani u Čang Maju, oko 140 godina. Kroz neko vreme došao je pastor, žena od trideset godina, koja je često govorila preko mobilnog telefona. Ona mi je, bez obzira na zauzetost, sa zadovoljstvom udelila sat svog dragocenog vremena. Zvali su je Prinza. Uopšte, sa imenima je teško, teško ih je čuti i ponoviti, a tim više zapamtiti. Ali sa engleskim nije bilo problema i uspostavili smo kontakt i za buduće. Iskopirao sam joj na kompjuter informacije o Pravoslavlju na Tajlandu i druge materijale, uzeo njihove brošure. Poklonila mi je Novi Zavet na dva jezika (tajlandskom i engleskom) i predložila mi da kupim celu Bibliju na ta dva jezika, što sam i uradio. Uzeo sam najskuplju, u kožnom omotu. Istina nije prevod „King James“, ali za uopšteno upoznavanje i misionarski rad će poslužiti. Prinza je pristala na saradnju sa ciljem razmene iskustva u oblasti misionarske delatnosti. Ona mi je pričala da imaju hrišćanske parade po gradu, da učenici dovode prijatelje. Ono što im je zajedničko je da se budisti nikuda ne žure i da njihovo obraćanje u hrišćanstvo traje godinama.

Posle uspešnog razgovora sa pastorom u ženskom obličju, otišao sam u kliniku – drugom pastoru, onom veoma zauzetom. Ali kako sam i osećao, taj prilaz je bio sa malo rezultata, informaciju o Pravoslavlju nije hteo da uzme, mislim da me je jedno deset puta prekoreo, jer zbog takvih pitanja ne treba da se dolazi kod njega na kliniku, gde je zauzet i da će saradnja i zajednički rad teško da se ostvari, jer nas oni ne poznaju i imamo različito razumevanje Svetog Pisma. Rekao mi je međutim, da na Tajlandu postoje tri velike hrišćanske organizacije, kojim se sve ostale crkve potčinjavaju. Et tamo treba da odem, ako želim da uspostavim nekakve odnose. Razume se, izvinio sam se što sam ga uznemirio i uzeo čitavih deset minuta. Išao sam dalje. Uzgred, jučerašnji adventista, Endrju, koji je projavio ne mali interes za Pravoslavlje, zvao me je ujutro i predložio mi da dođem da mi pokloni par interesantnih knjižica. Nakon doktora – pastora otišao sam do Endrjua.

I ponovo, boraveći ceo tajlanđanski vreli dan, na zalasku smo počeli da govorimo o Istini. Ovog puta Endrju je više slušao, već smo uzeli Sveto Pismo i pokazivao sam mu citate koji ukazuju na ove ili one elemente dogmatike. Ispostavilo se da se zainteresovao Tajnama. Uspeo sam nekoliko puta da mu o tome nadahnuto govorim, o sili koju pravoslavni dobijaju od Tajni. Rekao sam da je bezuslovno veoma pravilno i bogougodno da se čovek moli sam i izučava Bibliju, ali da to nije dovoljno za punotu bogoopštenja, jer ono počinje sa praštanjem grehova i dobijanja blagodati za dobra dela. Osnovni oslonac sam činio na Tajni Evharistije. Takođe sam nacrtao i vremensku linije od nulte godine do danas. I pokazao kako se širilo hrišćanstvo i rukopolaganje episkopa i sveštenika. Crtao sam grane prethodnih pastira, koji nisu bili zakonito rukopoloženi, već su se jednostavno nazivali takvima. Iako treba odati dužno, u protestantizmu se ne nazivaju sveštenicima. Objasnio sam da Tajne mogu da vrše samo sveštenici i da se Liturgija ne može služiti bez njih. Endrju se interesovao i postavljao pitanja, da li žene pravoslavni sveštenici i neka druga manje bitna. Baš me je molio da mu pošaljem materijal o subotnjem i nedeljnom poklonjenju. Objasnio sam mu da mi uopšte služimo svaki dan, da je nedeljno bogosluženje kao minimum za sve hrišćane, ali ako možeš – 2,3 puta nedeljno idi. Monasi služe skoro svaki dan. Ubrzo smo se rastali, kada je sunce već zašlo i otišao sam u hotel da jedem i spavam.

Dan osmi. Dogovorivši se ujutro telefonom za susret sa Brentom, baptističkim pastorom, otišao sam taksijem do njega. To je bio jednostavan stan, iznajmljen, odmah uz put. Nikakve opreme u protestantsko-crkvenom stilu tamo nije bilo. On me je čekao. U stanu je bila prazan prostor sa muzičkom postavkom. Kao i obično, pitao sam ga o misiji, šta oni rade. On mi je rekao da povremeno putuju po selima i neko vreme ostavljaju tamo da prožive tajlanđanske misionare, ali je takođe rekao da to traži godine da bi neko počeo da se obraća. Rekao je da na Tajlandu postoje denominacije, koje sebe nazivaju baptistima, ali se ponašaju kao prezviterijanci, pa su zato nezavisni. On je već 6. godina na Tajlandu i planira da živi ovde dokraja života. On u tome vidi svoje prizvanje. Govorio sam mu o Pravoslavnoj Crkvi, o tome da je ona sačuvala sva apostolska pravila i predanje, o sedam Tajni i o tome da mi imamo garanciju opraštanja grehova, pozivajući se na odgovarajuće citate iz Pisma. Predložio sam mu saradnju sa ciljem razmene misionarskog iskustva, zamolio ga da uzme i naše misionare na put u sela do plemena. On je rekao da nije uvere da želi to, jer imamo različito shvatanje Svetog Pisma. Tada sam mu predložio da napravi seminar sa istupima i radovima o misionarskim radu, rekao da i mi takođe imamo iskustvo i da će njemu i njegovim kolegama biti interesantno i korisno. „To mi je već interesantnije“, odgovorio je Brent, „ali opet moram da razmislim i da se posavetujem sa kolegama“. Pokazao mi je njihove sobe, mesto za nedeljnu školu, sobu za pregovore, trpezariju, nekakvo mesto za decu. Dalje smo razmenili kontakte, dogovorili se da nastavimo kontakt. Zatim je odlučio da me odveze do hotela, čemu sam se veoma začudio jer je trebalo putovati oko 20 do 30 minuta. On mi je rekao da to nije problem, a da ću tu taksi teško naći. Putem sam mu govorio o ocu Danilu i našoj delatnosti. Završio sam svoje prisustvo u Čang Maju i odlučio da putujem u Čang Raj, severniji grad, koji nije bio veliki a okružen planinama. Ali zakasnivši na poslednji autobus otišao sam tamo sledeći dan.

Deveti dan. Put iz Čang Maja do Čang Raja išao je kroz planine. Krivine nisu bile oštre, ali prilično uspavljujuće. VIP autobus sa klimom i obrokom je išao na različite strane, gore dole. Na stanici sam izgubio 15 minuta na objašnjenje da mi je neophodan normalan hotel ili gostionica. Ipak sam otišao odatle. Smestio sam se u veoma prijatnom tihom mestašcu u samom centru grada. Te večeri sam slučajno susreo mormone i naravno dogovorio se sa njima za susret sledećeg dana sa ciljem dijaloga ili čak – polemike.

Deseti dan. Tog dana sam imao dva susreta. Prvi, sa mormonima bio je u njihovoj zgradi, a drugi sa protestantom čiji kontakt mi je dao o.Serafim. sa mormonima sam imao lakšu raspravu, istina spornih pitanja bilo je malo, ali sam im dao zaredom 15 citata iz Novog Zaveta u vezi sa pitanjem neophodnosti istraživanja Pisma, zakonskog rukopoloženja sveštenika, o tome da Crkva ne treba da ima podele, o lažnim prorocima, itd. Uzgred ti mormoni priznaju Novi Zavet – King James prevod. Pošto su to bili momci od po 20 godina, koji su došli ovde u Čang Raj za misionarski rad na dve godine, to im je bila kao neka služba. Uzgred, uopšte nije loše organizovana misija. Imaju strogu disciplinu, koliko sam shvatio i jednaka odeća u svim zemljama. Starešine, kako sebe nazivaju, značajnog pogleda su mi govorili o svom proroku Jozefu Smitu, kako se njegovi roditelji, protestanti dve različite konfesije nisu slagali i kako je on počeo da se moli Bogu i kako mu se javio Bog Otac u telu i Bog Sin u telu i pokazali mu gde leži zavetna knjiga mormona. Uopšte dali su mi kontakt svoje organizacije u Bankoku. Mislim da je tamo neophodno ići radi nekog misionarskog rada.
Nakon mormona susreo sam se sa Pručijem. To je Tajlanđanin od 25 godina, koji ide u protestantsku crkvu, ali se još nije krstio. On se interesuje za Pravoslavlje, ali nikako ne može da razume ikonopoštovanje, citirajući, naravno, 20 glavu knjige Izlaska i 14 glavu Ponovljenih zakona. Otišli smo na njegovom motoru do mog hotela, uzeo sam laptop, Sveto Pismo koju sam kupio kod prezviterijanaca u Čang Maju i temeljno, po shemi počeo da mu pokazujem citate za pravilno pravljenje slika, i Izlazak 23 i 3 Car. 6. Objasnio da je Sam Gospod zapovedio da se prave izobraženja i da Sveto Pismo ne može da protivreči sebi. Da je zapovest dana u vezi sa idolima i da u Starozavetna vremena Boga niko nije video, da je Isus Hristos – ikona Božija i možemo ga slikati. Da je prvu ikonu Bogorodice ikonopisao Apostol Luka. Ali on opet nije to mogao do kraja da shvati. Tada sam ga pitao da li on ceni fotografiju svoje majke… On je naravno odgovorio potvrdno. Pitao sam ga da li je poštuje? On je odgovorio – da. Tada sam mu rekao da protestanti greše, misleći da se mi klanjamo ikonama božanskim poklonjenjem, koje pripada samo Tvorcu. Rekao sam mu da nije obavezno da se moli pred ikonama. To se može raditi pod otvorenim nebom, gledajući na zvezde ili veličanstvenu lepotu prirode, ali takođe i gledajući na ikone, da bi uzvisio svoj um ka nebeskom i brže se odvojiti od zemnog, jer sujeta i naša dela često čine da zaboravimo Boga, a ikone nas podsećaju. Takođe sam mu govorio o poštovanju Svetitelja i o tome da se ne molimo njima, već ih molimo da se mole zajedno sa nama i da donesu našu molitvu do Gospoda sila. Poklonio sam mu tekstove i par ikonica. Na kraju mi je rekao da misli da je Pravoslavlje istinska religija, ali da ga ipak zabrinjava pitanje ikonopoštovanja. Tada sam mu predložio da se istrajno moli Gospodu Bogu po tom pitanju i rekao da ako to bude činio sa iskrenom verom i velikom željom Gospod će mu obavezno otkriti kako je u stvarnosti. Dalje me je ljubazno odvezao do centra nekih 300 metara i na tome se završio radni dan.

Jedanaesti dan. U subotu većina protestantskih crkvi ne radi ili se otvara uveče radi okupljanja. To nisam znao i pošao sam po raznim crkvama, ali su bile zatvorene, zato sam prošetavši se napravio nekoliko fotografija pozvao Prutčiju i zamolio ga da me odveze po drugim mestima gde su protestanti i rekao da sam zaboravio da mu dam pravoslavni molitvenik na tajlanđanskom jeziku. Prutčia se složio da se nađemo, bilo je lepo videti ga u sred lepe azijatske provincije gde nikoga i ništa nisam znao, sem lepih kafića i noćne pijace od kojih u suštini nije bilo nikakve koristi. Krenuli smo u jednu, zatim u dugu crkvu i nigde nije bilo nikoga. Dalje me je povezao negde van grada do podnožja planine, tipa neke oblasti i tamo je bila baptistička organizacija – škola, gde takođe nikoga nije bilo. Išli smo i do prezviterijanaca ali tamo niko nije govorio engleski, tak oda mi je Prutčia veoma pomogao u prevođenju. Mi smo našli nekog pastora i seli radi diskusije. To je bilo zabavno, ne znajući jezik nekako sam objašnjavao Prutčiji. Razgovarali smo. Zatim je došao drugi rukovodilac. Zainteresovao sam se za njihovu misionarsku delatnost. Oni su rekli da su tek šest godina ovde i da se ne bave širokom misijom, iako imaju za to nekih 20-ak ljudi koliko sam razumeo. Pitao sam kako oni gledaju na to ako bi pravoslavni misionari došli do njih radi kontakta. Oni su rekli da se boje da urade tako nešto bez dozvole svojih načelnika i da imamo različito razumevanje Biblije, ali da su im interesantna naša bogosluženja i prevodi. Uopšte ne dobivši poseban rezultat i samo im predavši materijale o našim pravoslavnim parohijama na Tajlandu, otišli smo nazad u grad, gde smo se, porazgovaravši u teniskom vrtu mog hotela, i oprostili. Uzgred Prutčija nikako nije razumeo zašto želim da sarađujem sa protestantima ako sam pravoslavan, zar nije ovde jednostavnije organizovati sopstvenu misiju. Objasnio sam mu da mi misionarimo, ali nemamo dovoljno iskustva i ljudi, a oni ga imaju i zašto onda da „otkrivamo toplu vodu“… Lakše je koristiti njihova znanja i iskustvo na tom polju, koji je delimično uspešan. Međutim to sredstvo služi kao dopunsko, daleko nije jedino.
Uopšte, zahvaljujući Prutčiji i dogovorivši se sa njim da se ne opraštamo za dugo, krenuo sam na aerodrom da bi leteo u Bankok do oca Olega. On mi je obećao da će me poslati u Pataju na par dana, tamo takođe postoji neko sa kim treba porazgovarati. Let do Bankoka nije bio težak i zamoran. Registracija pedesetak minuta, let samo sat vremena, sa aerodroma odmah u taksi do hrama.

Dvanaesti dan. Nedeljna Liturgija. Rad kući. Čitanje, pisanje rada. Nemogućnost da se izađe bilo gde zbog mitinga koji je krenuo po zemlji.

Trinaesti dan. Put u Pataju, poznanstvo sa ocem Danilom. Otac Danil je Tajlanđanin, Danaja Vana (primio u Svetom krštenju ime Danil), kasnije Danai (Danil) Vana – završio je Petrogradsku Duhovnu seminariju, 2008. godine. U julu 2009. godine bio je rukopoložen u čin sveštenika. Otac Danil Sisojev je sasluživao prilikom te Tajne.
Na tome se završilo moje poznanstvo sa Tajlandom i njegovim hrišćanskim delom. Po iskustvu oca Olega misija na Tajlandu je prilično teška, ali uz Božiju pomoć, ispunjiva. Još je rekao da svi Tajlanđani koji se obrate iz budizma u hrišćanstvo do kraja života ostaju budisti po pogledu i doživljavanju sveta. Kako to pravilno tumačiti nisam shvatio do kraja.
Nakon svoje analize situacije smatram da je za uspeh neophodno potrošiti oko godinu dana na jezik, kulturne i mentalne osobenosti tajlanđanskog naroda, imajući svakodnevni kontakt sa njima. Takođe paralelno sa time neophodno je družiti se sa Tajlanđanima protestantima i proučavati njihovo misionarsko iskustvo. Kao moguća varijanta misije – zajednički seminari za razmenu misionarskog iskustva među budistima, ili čak zajednički odlasci negde, iako na ovo poslednje protestanti gledaju ne baš pozitivno. Ne mislim da će dati rezultat ako se protestanti sa Tajlanda odmah seku duhovnim mačom i citatima iz Pisma, pokazujući njihove zablude. Njima je veoma teško da razumeju razliku između Pravoslavnih i rimokatolika i njih. Da, oni znaju da postoji razlika, ali ne shvataju zašto smo različiti kada treba da smo jedno. Upravo na toj ideji se i treba truditi da se sarađuje sa njima. Ali, ponavljam, u početku družiti, kontaktirati, provoditi vreme zajedno, i u procesu toga delikatno ukazivati na razlike protestantizma od Pravoslavlja, ali ne gušeći ih, čuvajući i uvažavajući njihovu slobodu. Tajlanđani su veoma slobodoljubiv narod. Ne znači Tajland uzalud u drugom tumačenju „slobodna zemlja“ ili „zemlja slobodnih“.
Ko u sebi oseća silu i revnost da posluži Gospodu u misionarskom delu a Tajlandu, da se posveti tome oko godinu dana, molimo neka piše na adresu [email protected] (pisati mission-center latinicom). Naša škola će razmotriti Vašu želju i doneti odluku. Sva takva putovanja su organizovana prethodnim dogovorom sa arhimandritom Olegom (Čerepaninom), osnovopolagačem Pravoslavlja na Tajlandu.

http://mission-center.com/dairy/911-tailand

Rubrika: Iz iskustva misionara, Hristovi misionari

O Autoru ()

Pravoslavni misionarski centar „o. Danil Sisojev“ pokrenut je na Bogojavljenje 2010. godine sa ciljem da se pravoslavni hrišćani što više čuju i saznaju o ispunjavanju poslednje Spasiteljeve zapovesti (Mt. 28:19-20) koju Njegova Crkva danas izvršava. Predlog za stvaranje samog centra dao nam je Mučenik čije ime naš centar nosi, na nekoliko dana pre nego što je postradao za Hrista. Naš cilj je da, koliko je u našoj moći, pomognemo kako spoljašnju tako i unutrašnju misiju Crkve. Zato smo pokrenuli jednu akciju pod nazivom „500x100“, koja za cilj ima da okupi 500 revnosnih pravoslavnih hrišćana koji bi donirali 100 dinara mesečno za potrebe misije Crkve. Ako želite da detaljnije pročitate o našem poduhvatu, prijavite se OVDE.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *