20 писама Јеховином сведоку – ПИСМО БР. 1 – О ИСТОРИЈИ ХРИШЋАНСТВА – Мирослав Радошевић

ПИСМО БР. 1

О ИСТОРИЈИ ХРИШЋАНСТВА

Драги пријатељу,

Из личног истраживања званичног става Јеховиних сведока о ранохришћанској историји, закључио сам да ви не познајете ту област. За вас је она оваква: Апостоли су ширили Хришћанство, а након њихове смрти оно се квари, примајући паганске елементе. Црква је пала и постаје легло назови-хришћанских учења. Обезглављено трупло цркве труне у привезаности за овај свет, а доласком цара Константина она потпуно пада у руке овоземаљске власти, која је под директним сатаниним надзором. Корупција, хедонизам, секуларизам и жеља за световном моћи владају онима који себе називају Хришћанима. Тмину, која влада више од 1500 година, с времена на време, пробије понеки зрачак светлости оличен у појединцима, који су једини у историји схватили Библију на прави начин и једини исправно веровали (међу тим појединцима је, свакако, и јеретик Арије), а које је пала Црква кињила нечувеним прогонима. Док у 19. веку, у Америци, трачак светлости није постао излазеће сунце у лику трговца Расела и његове организације Јеховиних сведока! Тиме Хришћанство, пречишћено и Богом благословено, након више од 1500 година поново излази на историјску сцену.

Опростите, али ово је прилично наивно, што предосећате и сами, само нећете јавно да признате, јер истинска историја Хришћанства, коју познаје и основац, никако не иде у прилог доктрини организације Јеховиних сведока. Почећемо редом трудећи се да не западнемо у преопширност, јер је тема веома комплексна.

1) Хришћанство у колевци јеврејског храма

Најдрагоценије и најзначајније податке о ранохришћанској историји налазимо у самом Светом Писму. ,Дела апостолска“нам говоре о настанку саме Цркве, о пентекосту (духови, педесетница) и почецима њеног живота: „И сваки дан бијаху истрајно и једнодушно у храму, и ломећи хлеб по домовима, примаху храну с радошћу и у простоти срца“ (Дела 2, 46). Овде можемо запазити неколико веома значајних момената из хришћанског живота. Први хришћани су били Јевреји који су сматрали да су Хришћанством остварене све наде и обећања о Месији назначене у Старом Завету. Тако су јерусалимски храм доживљавали више као свој, него као храм старозаветног јудаизма. Зато Апостол Лука и каже да „бијаху сваки дан истрајно и једнодушно у храму“ (курзив наш). Преко храма Хришћанство прима богослужење које, такође, рани хришћани сматрају више својим него јудејским. Но, не ограничавајући се само на храм, поучени Христовим разговором са Самарјанком, проширују своја богослужења и на приватне домове. Зато је први облик грађења хришћанских храмова базилика, која има облик тадашњих световних кућа са централном великом одајом.

Хришћани су, такође, „ломили хлеб“[1] свакодневно, тј. причешћивали су се, што је обављано у склопу агапа вечера љубави, на којима су делили заједничку трпезу. У Светом писму не постоји прецизан опис тих богослужења, зато што је оно било органски део Хришћанства, свакодневица позната сваком појединцу, о чему није било потребе посебно писати. Али, већ у другом веку, постоје записи о тачном поретку Литургије (богослужења, грч. јавна служба) која је садржавала молитве, псалмопојања и химне Христу, о којима Апостол Павле говори у Ефесцима 5, 19 и 2. Тим 2, 11-13, (где је дат одломак химне која је касније постала позната као химна Климента Александријског, а сачувана је до данас).

Расцеп и дефинитивни разлаз Хришћанства и Јудејства почиње отвореним прогоном хришћана од стране традиционалних Јевреја предвођених фарисејима и књижевницима. Прва жртва тог прогона је млади архиђакон и првомученик Стефан, који страда 37. г. Од тада Црква постаје самосвесна, са посебним идентитетом и призивом, васељенска (скидајући традиционалне и националне окове) и с мнсијом проповедања Еванђеља с краја на крај света. Први кораци Цркве у свету запечаћени су крвљу Мученика Апостола, али и многобројним чудима која је Господ чинио преко својих изабраника.

Идеја ваших Јеховиних сведока да је Црква умрла док се нисте појавили, противречи не само хришћанској науци, већ и речима Господа Исуса Христа: ,Ја сам са вама у све дане до свршетка века“ (Мт. 28, 20). Иако се спекулише и овом изјавом, крвава и мученичка историја се не може променити, као ни чињеница да је Христос глава Цркве (Дела 20, 28), увенчане крвљу мученика и вером верних, тако да до данашњих дана Црква није, нити може бити, без своје Главе Господа, нити је Глава без тела Цркве!

Дакле, на Апостолском сабору, 51. г. у Јерусалиму, хришћанска Црква раскида са јудејским традиционализмом и одлази у свет.

2) Почетак прогона и мучеништва

Прочитали сте ми одломак из књиге Јеховиних сведока „Човечанство у потрази за БОГОМ“ (стр. 260, одељ. 37) где се говори о прогону хришћана од стране Рима, али се не наводе имена пострадалих. Ваш аргумент за то изостављање је да људе не треба уздизати и обожавати. Али таква изјава се коси са заповешћу из Светог Писма: „сећајте се својих наставника, који вам проповедаше реч Божију; гледајте на свршетак њихова живљења и подражавајте веру њихову“ (Јев. 13, 7). Има ли боље проповеди од страдања за Христа? Има ли силније вере од вере онога који ју је својом крвљу потврдио? Има ли веће љубави од оне која одлази у смрт ради Христа? Питам вас, зар је обожавање учење на таквим примерима? Зар је обожавање прослављање онога кога је Бог прославио?

Да иронија буде већа, у истој вашој књизи нашао сам више података о Раселу, него о страдањима и мученицима у прва три века, што јасно показује ко је заправо заслужан за постојање Јеховиних сведока. Ипак, благодарећи Господу, сећање на ранохришћанске мученике до данас је сачувано у крилу Свете Апостолске Цркве, тако да знамо имена и опис страдања многих мученика. Постоје хришћанска дела која говоре о страдањима, али и извештаји са процеса и суђења вођених против хришћана, која су састављали нехришћани. Један од првих таквих извештаја је о страдању Антипе епископа Пергамског, 92. г. којег помиње апостол Јован у Откривењу 2, 13.

Па, тако знамо и како су пострадали Апостоли: Свети Апостоли Петар и Павле пострадли су у Риму за време Нероновог гоњења (67.); Апостол Јаков, брат Господњи, убијен је још раније од стране Јевреја (62.); Апостол Андреј је распет на крст у Патрасу (Грчка); Јаков Заведејев пострадао је од мача Ирода Агрипе (44.); Апостол Јуда пострадао је у Јерменији; Апостол Вартоломеј је скончао, такође, у Јерменији тако што је жив одран; Апостол Тома скончао је у Индији избоден стрелама; Апостол Марко је мученички скончао у Египту; Апостол Лука је обешен о маслиново дрво, итд…

Мученичка смрт је много више од саме проповеди, она је потврда хришћанске вере, јеванђеље на делу („ко се не одрекне себе није мене достојан“).

Након страдања Апостола управљање Црквом преузимају епископи (грч. Етиаколос, надзорник) постављени од самих Апостола. Неки од њих познати су нам из Јеванђеља, као на пример, Закхеј (Лк. 19, 2) који је након обраћења следовао Апостолу Петру, а овај га поставио за епископа у Кесарији; Лазар, којег је Господ васкрсао након четвородневне смрти, био је епископ на Кипру; Тимотеј, по Павловој смрти, одлази у Ефес код Апостола Јована и , по његовом заточењу на Патмос, постаје епископ Ефешки (убијен је од стране незнабожаца, око 93. године); Тит је био Крићанин, васпитан у грчком духу, али чувши за Христа одлази у Јерусалим, где је лично видео Спаситеља. Касније постаје ученик Апостола Павла, кога је и сахранио након страдања. Вратио се из Рима на Крит где је управљао црквом до краја живота… Поменули смо само неколицину епископа, углавном оне које помиње Свето Писмо.

Након Нерона (54-68.) и Домицијана (81-96.), који нису разликовали Хришћанство од Јудејства, следећи велики гонитељ хришћана је Трајан (98-117), који и те како разликује ово двоје. У његово време пострадао је Игњатије Богоносац (грч: Geocpopoc,) епископ антиохијски, који је био ученик Апостола Јована, а на антиохијском епископском месту заменио је Апостола Петра. Трајан је пред поход на Јерменију и Персију, боравио у Антиохији где је водио разговор са Игњатијем, наговарајући га да му се поклони и призна га за Бога. Када је овај то одбио био је бачен зверима, у Риму. Тиме је Трајан умилостивио богињу Рима пред поход и забавио Римљане. Игњатије је био осуђен као „отац свих хришћана“ (тако су називани епископи Оци светогрдника, тј. хришћана) и кренуо је, под пратњом, за Рим. У току путовања писао је црквама које су се налазиле у градовима кроз које је пролазио, упозоравајући их на јереси које су почеле да се појављују. Посланице које је тада написао су сачуване до данас: посланица Римљанима, Ефесцима, Магнежанима, Тралијанцима, Филаделфијцима, Смирњанима и Поликарпу епископу смирском. Игњатије је, као и његов учитељ Апостол Јован, водио жестоку борбу против јеретика евионитагностика (одрицали божанство Господа Исуса Христа) и докета (учили да је Господ имао само привидно тело и да су страдања самим тим била привидна). Тема свих посланица је: „сведочење о Христу“. Христос је за Игњатија био „оваплоћени Син Божији, Бог истинити јављен у истинском телу, рођен као човек са телом од свете Дјеве Марије и Духа Светога, који је једини Спаситељ и Искупитељ, Он вера и љубав, крст и васкрсење, живот и спасење, хлеб и крв вечнога живота; предвечна Реч Божија и љубав Божија, новина бесмртности и непропадљивости за род људски и сву творевину Божију…“[2]

Будући да је богословље о Светој Тројици (у посланици Ефесцима 9, 12 описује однос Ипостаси Свете Тројице према човеку) веома изражено код Игњатија, у литератури Јеховиних сведока о њему нећете пронаћи ништа без обзира што је он ученик Апостола Јована пострадао за веру Христову 107. године у римском колосеуму, у време царевања Трајана.

Крикујући хришћански догмат о Светој Тројици у брошури „Да ли треба веровати у Тројство?“ цитирате доникејске Оце Цркве који по вама нису веровали да је Господ Исус ХристосБог. На страни 7. поменуте брошуре цитирали сте св. Јустина Философа мученика, св. Иринеја епископа Лионског, св. Климента епископа Александријског, Тертулијана, св. Иполита епископа Римског и Оригена, али ваши цитати сведени су на две до три речи и ништа више! Нигде ни помена одакле су цитати узети, ни једно једино дело неког од Отаца није наведено. Зашто? Прво, зато што ваша тврдња да доникејски Оци нису веровали у Бога у три ипостаси није тачна! Друго, нека се сваки Јеховин сведок запита: ако учи о Богу онако како су учили ранохришћански Оци Цркве, зашто му нису доступна за проучавање дела тих Отаца? Зар је „Кула стражара“ битнија за хришћанску науку од дела непосредних апостолских ученика и њихових ученика? Пошто би сваки Јеховин сведок, проучавајући дело било којег од наведених Отаца, убрзо схватио да је ранохришћанска наука потпуно другачија од оне коју проповеда нису наведени наслови цитираних дела. Излагање богословља сваког од Отаца понаособ заузело би много простора, зато сам изабрао да упознате укратко богословље и личност св. Иринеја Лионског.

У ком делу Свети Иринеј Лионски говори да је предљудски Исус егзистирао одвојено од Бога и био подређен, није наведено у брошурици Јеховиних сведока, али они тако тврде. Сачувана дела Св. Иринеја Линског су: Разобличавање и побијање лажног знања (грч. ЕАеухос, кса avaтролг) xr|c;v|/ei>5ovouov уусоаесос,, или скраћено, Против јереси), Излагање апостолског учења (грч. E7ti6ei?i? тои алоатоАкои кприАцатос;), као и бројни фрагменти. Познато је да је написао и: О знању (Пер1 елоацпцпс;), О монарxuju или о томе да Бог није творац зла, О огдоади (О осморици) и О расколу.

У богословљу Светог Ирунеја Лионског, Бог у односу према свету јесте Творац, а наше знање о Богу долази кроз Логос. Ево шта он каже у делу Против јереси 4, 38: „Син је мера Оца, зато што он садржи Оца“, тј. у Сину је Отац потпун (,јер у њему обитава сва пуноћа божанства телесно“, Кол. 1, 9 што је за свакога Оца и хришћанина значило и значи да је Господ Исус Христос БОГ). У истом делу даље се каже: „БОГ је постао човек, Господ је тај који је спасио човека“, као и следеће: „да нам спасење није дошло од Бога, не би нам оно било сигурно. Да човек није сједињен са Богом човек не би могао да постане учесник бесмртности…“. У наставку, Свети Иринеј излаже православно учење о богочовечанској природи Господа Исуса Христа (Против јереси: 3, 21; 3, 18; 4, 20; 5, 1).

Свети Иринеј се убраја у највеће богослове Цркве, а нарочито су значајна његова учења о Светој Тројици и Логосу, као стецишту Бога и човека, учење о јединству бића Божијег (дакле, да нису три Бога, него један у три личности), учење о Оваплоћењу, еклисиологија (учење о Цркви), учење о Светом Предању и Светом Писму, итд…

Свети Иринеј Лионски[3] био је ученик Светог Поликарпа Смирског (ученика Светог апостола Јована), који ra је послао у Лион да помогне тадашњем епископу Потину. Када је Потин пострадао 178. r. Иринеј га је заменио у предвођењу лионске цркве. Пострадао је мученички, заједно са хиљадама своје духовне деце, 202. г., за време суровог гоњења Септимија Севера.

Свети Иринеј Лионски је у потпуности писао онако како Православље и данас учи, те би било занимљиво када би нам ваши Јеховини сведоци навели, поткрепљено изворима, који су то Оци првих векова учили оно што они данас исповедају. Размислите, зар не би крунски доказ против, како ви нас називате „назовихришћанства“ и „назови-хришћанских“ идеја и догмата била управо ранохришћанска књижевност, да је у њој изложена вера какву ви нудите? Зашто се не латите посла и проучите ранохришћанска дела? Зар су данашњи научници које цитирате у литератури важнији ауторитети од оних који су хришћанску науку слушали од апостолских ученика?

Дакле, зашто у брошури Јеховиних сведока, приликом цитирања Светих Отаца, нису наведена дела одакле су узети цитати? Сам ћу вам дати одговор на ово питање: зато што водеће тело ваших Јеховиста и те како зна садржај ранохришћанских дела која директно оповргавају њихово учење, те стога рађе својим следбеницима препоручују читање „Куле стражаре“, него дела нпр. Светог Иринеја Лионског, оца свих хришћана“ (назив којим су незнабошци називали епископе).

3) Трећи век: век отпада или исповедништва

Шта ме је то, по ко зна који пут у литератури ваших Јеховиних сведока, згрозило?

У преправци Светога Писма коју Јеховини сведоци називају Нови Свет (NW)[4] превод, на страни 1436, стоји: „средином трећег века наше ере цркве су или одступиле од неких наука хришћанске вере или их изврнуле. Да би се повећао престиж отпадничког црквеног система, у цркве су примани пагани без потребе да буду духовно преобраћени вером, и било им је допуштено да задрже своје паганске ознаке и симболе“.

Верујте ми, човеку много теже пада отворена лаж од прећуткивања. Та лаж можда и не би била толико горка да није изречена против праведника и страдалника, против оних који су, трпљењем мучења и страдалном смрћу, доказали своју приврженост Христу. Запањујуће је са колико хладноће и презира бивају од људи понижени они које је Бог узвисио.

Желео бих да вас упитам, као и све ваше Јеховине сведоке, да ли сте икада покушали да сазнате нешто из хришћанске историје тога времена? Да ли је икада и једном Јеховином сведоку пало на памет да прочита шта се заиста дешавало половином трећег века? Очигледно да није, јер би се у супротном застидео речи написаних у додатку „Нови свет“ превода, малочас цитираног.

Половином трећег века, у време владавине императора Декија Трајана (249-251.), по први пут сама држава гони хришћане. Крајем 249. или почетком 250. Трајан издаје едикт који је имао ужасне последице по хришћане, а којим се наређивало гоњење хришћана у целој империји. Поучена примерима ранијих гоњења, власт се није трудила да врши тренутне масовне покоље који су служили само учвршћивању и ширењу Хришћанства, јер, по речима Тертулијана, хришћанска крв била је семе за нове хришћане. Овај пут, власт се определила за дуготрајна и жестока мучења, чиме су желели да сломе веру у појединцу и тиме дају пример осталима. Многи хришћани су трунули по тамницама непрекидно излагани мучењима. Осим тога, било је заповеђено да се сваки хришћанин јавно одрекне Хришћанства тако што би принео жртве идолима. Иако је ово гоњење било краткотрајно, оно је оставило Цркву у развалинама. Страшна мучења су многе нагнала да се посредно или непосредно одрекну вере, али је било појединаца неустрашивих у свом мучеништву и исповедништву[5] као што су: Фавијан Римски епископ, Вавила епископ Антиохијски, Александар епископ Јерусалимски и многи други знани и незнани. Јесу ли на стотине хиљада мучених и пострадалих тај „отпаднички црквени систем“ о коме говоре Јеховини сведоци? Ко су ти отпадници, и шта су то променили или изврнули, и од чега хришћанског одступили? Хришћанска историја тог времена је позната, зашто нам онда, по именце, не рекоше ко су ти отпадници, него уопштавају, говорећи Црква? Која Црква? Црква може бити, и јесте, једна једина, апостолска, од настанка, до данас, запечаћена крвљу мученика!

У поменутом гоњењу јесте било отпадништва појединаца, али није Црква та која је отпала од науке хришћанске и удомила се у овоземаљском царству, као што желите да прикажете. Многи су отпали од Цркве зато што нису могли издржати прогоне! Свети Кипријан епископ Картагински, стуб хришћанске вере тога времена, овако пише о томе: „Било је таквих који нису чекали позив да се попну на капитол, нити претње да би се одрекли… Сами су трчали на форум, журили у загрљај смрти, као да су већ одавно то желели… и врхунац злочина! родитељи су вукли децу да у најранијем узрасту изгубе оно што су добили на прагу живота“ (Кипријанова писма). Да ли је Свети Кипријан тај отпад о коме говоре Јеховини сведоци? Хришћани који су били слабији у вери приносили су жртве идолима да би спасли голи живот и тиме су се одрицали Христа , али прогон су подносили они јачи и утврђенији у вери. И баш о том периоду, Јеховини сведоци нам кажу како је Црква „губила престиж“ и примала у своје редове незнабожце који су, млаки и за своје идолопоклоништво, прихватали Хришћанство мењајући га по својој мери, кварећи га! Каква гнусна лаж!!! Та, замислите како, због прогона, од Цркве отпадају они који су били хришћани, док у вртлогу мучења, у Цркву ступају неки незнабошци, који су синкретистички прихватали све оно што им се свиди, између осталог и „пало хришћанство“, због којег би се довели у опасност да буду и сами убијани и мучени. Бесмислица и лаж!

Жалосно је са колико се самоуверености бруклинска кухиња ослања на незнање својих следбеника, не стидећи се ни крви мученика који након 1500 година бивају наново клеветани и прогоњени![6]

4) Цар Константин

Оно што истински поражава у литератури Јеховиних сведока јесте однос према цару Константину. Не постоји књига ове организације, која говори о уопштеним темама, а да се у истој не износи мноштво „доказа“ против Константина. Он је за њих многобожац, паганин, који није схватао Хришћанство те гa је искварио и суновратио у овосветске замке.

Шта год да је био цар Констанстин, треба знати једну чињеницу: он је тај који је зауставио тровековно бесмислено проливање невине крви хришћана. Презирући управо Константина, Јеховини сведоци презиру невину крв мученика. Из својих удобних просторија бруклинске централе деле пацке страдалницима које је Константин спасао даљих прогона и мучења. С друге стране, не либе се да цитирају цара Јулијана (361-363), (код Јеховиста Јулије)[7], Константиновог братанца, који је у сећању Цркве остао познат као Апостата, тј. Отпадник. Спис „Против хришћана“ овог злосрећног цара, Јеховини сведоци користе као добар аргумент за потврђивање својих хипотеза и наводне истине без „назови-хришћанских“ примеса тј. без онога што је Црква проповедала од настанка. То је лицемерно колико би било написати дело под називом „Поуке Анте Павелића Србима о милосрђу“ пошто је Јулијан био сурови прогонитељ хришћана. За Јеховине сведоке није битно с ким ће се наћи у друштву, битно је само да тај неко презриво гледа на Цркву[8].

За већину критичара цара Константина његово крштење пред крај живота говори о млакости и равнодушности за Хришћанство. Као по правилу сви губе из вида да је у време цара Константина било далеко више многобожаца него хришћана. Да се Константин отворено декларисао као хришћанин брзо би био свргнут, а самим тим отпочело би и гоњење Цркве (зато је због симпатије за Хришћанство Константин преместио престоницу у Константинопољ). Изгледа да је из данашње перспективе лакше осуђивати, него оправдавати.

Док је цар Константин био један од првих иницијатора стварања новозаветног Канона, дотле је Јулијан презирао не само новозаветну науку, већ је и Стари Завет сматрао само јеврејском митологијом. Константин је подизао храмове широм царевине посвећене Једном Истинитом Богу, а Јулијан многобожачка идолишта у којима је и сам приносио жртве. Константин је умро као хришћанин, крштен у име Оца и Сина и Светога Духа, а Јулијан као многобожац, који је обредом званим тавроболија „спрао“ крштење са себе, одрекавши се Христа! Ово су само неке разлике између ова два цара. Али нико не жели да тврди, супротно истини, да цар Константин није имао погрешних потеза, каткад и крупних, што не чуди, но ни један се историјски период не може посматрати у генерално црно-белом светлу. Оно што нас интересује јесте да ли је, како тврде Јеховини сведоци, доласком цара Константина на власт Хришћанство потпуно пало и апсорбовало паганство? За одговор на ово питање треба знати само једну чињеницу, а то је да Милански едикт[9] није, како многи сматрају, давао већа права Хришћанству, већ само слободу вероисповедања, чиме је спречен дотадашњи прогон Цркве. По Јеховиним сведоцима Константинова улога је у стварању декадентног хришћанства, али то није тачно, јер непосредно пред Константинов долазак на власт царством је беснило Диоклецијаново свирепо гоњење које је утицало на учвршћивање Цркве у вери. Тако је тешко могао један човек, макар био и сам цар, да прекаљену Цркву баци у суноврат.


НАПОМЕНЕ:

  1. Ранохришћански списи јасно разликују вечеру љубави агапу од ломљења хлеба евхаристије.
  2. Дела апостолских ученика, 1999., стр. 66, превод са уводима и коментарима еп. Атанасије Јевтић.
  3. О светом Иринеју и његовом богослову опширније видети у књизи На путевима Отаца 2, Београд,1991. еп. Атанасије Јевтић.
  4. Јеховини сведоци, хришћанска верска заједница, Београд, 1999., издање на српском.
  5. Исповедницима су називани они који су излагани мучењима, али нису убијени.
  6. Препоручујем читање дела Светог Кипријана, и то: „Писмо Донату“, „О користи трпљења“, „О љубомори и зависти“, „О смртности“, „О доброчинству“, „Софисту Деметријану“ (апологија), „О ништавилу идола“, „Сведочанство против Јудеја“, „О палима“, „Девојкама“, „О јединству Цркве“ и 65 писама која су изузетно драгоцена богословско-историјска грађа за упознавање црквене праксе тога времена.
  7. Човечанство у потрази за Богом, стр. 266.
  8. Слично овом ортачењу је и један догађај новијег датума. Неколицина секти (Мунов покрет, Сајентолози и Међународно друштво за свесност Кришне), међу којима и Јеховини сведоци, поднели су заједничку тужбу против Руске Православне Цркве и Александра Дворкина, руског стручњака за питања секти. Судски процес је завршен 25. маја 1997. Јеховини сведоци су се уортачили с онима којима не припадају ни по чему, осим по презиру према Православној Цркви. Чини се да је то сасвим довољно (Београдски дијалог, стр. 6, 1997).
  9. Текст Миланског едикта није сачуван у оригиналу, већ само Ликинијев раскрипт из 313. године. На српском превод едикта у „Васељенски Сабори“ Р. Поповића.

Рубрика: Uncategorized

О Аутору ()

Православни мисионарски центар „о. Данил Сисојев“ покренут је на Богојављење 2010. године са циљем да се православни хришћани што више чују и сазнају о испуњавању последње Спаситељеве заповести (Мт. 28:19-20) коју Његова Црква данас извршава. Предлог за стварање самог центра дао нам је Мученик чије име наш центар носи, на неколико дана пре него што је пострадао за Христа. Наш циљ је да, колико је у нашој моћи, помогнемо како спољашњу тако и унутрашњу мисију Цркве. Зато смо покренули једну акцију под називом „500x100“, која за циљ има да окупи 500 ревносних православних хришћана који би донирали 100 динара месечно за потребе мисије Цркве. Ако желите да детаљније прочитате о нашем подухвату, пријавите се ОВДЕ.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *