Život za Hrista! – Sveštenik Aleksej Limarev

Život za Hrista! – Sveštenik Aleksej Limarev

Neko vreme nakon početka školovanja znao sam oca Danila samo spolja, bez obzira na to što smo učili zajedno u istom razredu. Svo vreme sam želeo da se upoznam sa njim, jer je ulazio u „krug“ posebnih, privlačnih studenata… U taj krug su ulazili ljudi koji su se odlikovali nečim neobičnim – neko je sam slikao ikone i pripremao boje, neko je savršeno znao strane jezike, neko je proučavao drevno pojanje ili zapadnu filosofiju. Ukratko, ti mladi ljudi su za ostale bili primer i svetlost u crkvenom životu.
Poznanstvo sa njim se dogodilo uz posredovanje oca inspektora seminarije. Sećam se da je Danil bio redar i da je čitao neku veliku i mudru knjigu, verovatno nekog filosofa. Filosofiju – i antičku i srednjevekovnu je znao odlično i voleo je da razmišlja o njoj. Počeo sam da razgovaram sa njim o knjizi i uskoro se našem razgovoru pridružio inspektor, koji je počeo da kori Danila jer se pričešćivao na svakom bogosluženju. Danilo se zaista trudio da se pričesti svake nedelje i govorio da to zahteva svetootačko predanje. Govorio je da se bogosluženje vrši da bi se ljudi pričešćivali, a ne da bi prisustvovali kao posmatrači sa strane.
Tu je počela bogoslovska rasprava potpuno „zelenog“ studenta prvo godine sa uvaženim sveštenikom, monahom, igumanom, inspektorom Seminarije. Međutim, Danilo je na ravnoj nozi odgovarao i to ne iz svoje glave, već upravo onako kako je u istoriji bilo prihvaćeno da se odgovara na pravim bogoslovskim skupovima – na osnovu kanonskih pravila, izreka Svetih Otaca i tekstova bogosluženja, svešteničkih molitvi, koje su nam tada bile nepoznate… Ukratko, Danil je sa lakoćom dao osnovu tome da svaki čovek treba da se pričešćuje na svakoj Božanskoj Liturgiji. Otac Inspektor je odgovarao Danilu da to nije tradicija, da nije prihvaćeno, da je neophodno postiti i vršiti pravilo. Na to je Danilo potpuno spokojno odgovorio: „Ja sva pravila izvršavam“. Inspektor nije mogao da poveruje u to jer nije znao njegovu unutrašnju stranu života. On je svaki dan čitao kelejno bogoslužbeno pravilo i uspevajući da na vreme da ispite i kolokvijume, istovremeno je ne samo uspevao, već svakodnevno doživljavao Liturgijski život Crkve…
Svako od naših studenata je imao neko poslušanje. Jedan je bio rizničar, drugi je bio urednik studentskih novina. Danil je imao poslušanje da pazi na bogoslužbeni ustav. Iako mu to nije išlo za rukom jer je njegova ljubav prema revnosnom vršenju bogosluženja zahtevala neprestano ponavljanje tropara, to nije dozvoljavalo naše studentsko funkcionisanje – studentska bogosluženja su povezana sa neprestanim procesom učenja, a takođe strogim i obaveznim režimom. Ta bogosluženja sa ponavljanjem tropara i stihira oduzimali su dosta vremena, pa su se zato potrudili da Danila pomere sa te dužnosti na koju su postavili lojalnijeg čoveka.

Knjige umesto lekcija

Danil je redovno išao na seminarska predavanja. Posećivao ih je jer to bilo jedino vreme na kojima bi mogao da se posveti čitanju knjiga. Stvar je u tome što se studentsko bitisanje odvijalo veoma interesantno: na lekcijama su obavezno morali da prisustvuju svi i da sede tako tiho da bi se čulo kako olovka piše po svesci. To je bilo vreme kraja 80-ih i početka 90-ih. U to vreme su tek počeli da izdaju duhovnu literaturu. Sveto Pismo je još uvek bila retkost, iako se negde i pojavljivalo u prodaji. Međutim, sadržaj akademske biblioteke nije mogao da se poredi ni sa čim – u njoj su se čuvale retke knjige, počev od 16-17. veka, kao i dosta literature na stranim jezicima. I naravno, student Danil se potrudio da se koristi tom riznicom. To je veoma voleo predavanja jer mu u to vreme… niko nije smetao da se preda razmišljanjima i čitanju knjiga iz akademske biblioteke. U drugo vreme nije bilo moguće učenje, jer je Seminarija živela bratstvom ljubavi, zajedničkih interesa, revnosti po Bogu i najglavnije – mladalačkom strašću!
Zašto nije slušao predavanja? Postavio sam mu to pitanje jednom prilikom, na šta mi je potpuno iskreno i sa smirenjem odgovorio: „Sve ono što nam predaju ja već znam“. Stvar je u tome što su njegovi roditelji prišli veri još kao studenti, 70-ih godina. I svoju veru su predali prvencu koji se tada rodio – Danilu. Bez obzira na sovjetska vremena, hrišćani su živeli kao jedno bratstvo. Knjige sačuvane u zlim godinama čitale su i učile skoro napamet. Sada, pri izobilju literature već nema takvo odnosa strahopoštovanja prema knjizi. Štaviše, krajem 80-ih, kada se pripremalo proslavljanje hiljadugodišnjice Krštenja Rusije i formiralo određeno otopljavanje odnosa prema Crkvi, neki akademski predavači su nastupali sa lekcijama u Moskvi. Danil je još tada slušao Osipova i neke druge. On ih je lično znao, lično je usvojio taj materijal koji smo mi – njegovi vršnjaci – tek počeli da usvajamo. Zato mu nije bilo interesantno da sluša predavanja, želeo je da sazna nešto novo.
On je imao izuzetnu radnu sposobnost. Jednom prilikom je rekao da nema ničeg teškog u tome da za jedan dan pročita dve ili tri knjige. Zaprepastio sam se: „kako za dan dve ili tri knjige?“ Za njega je to bilo jednostavno i prirodno. On je čitao očima, čitao toliko brzo da je sem umetničke i bogoslovske literature svakog dana uspevao da pročita bogoslužbeno pravilo u danima kada nismo prisustvovali u hramu. To ne znači da nije išao na službu. Kada je to bilo moguće, Danil je posećivao hram sa svima. Kada je pevao u horu, nedeljom i praznikom ili u „desetki“ – kada je nosio poslušanje pojca za pevnicom. Ali sem toga, on je svakoga dana uveče vršio večernju i jutarnju službu i to po ustavu – kako je određeno, sa biblijskim pesmama. Za nas je to bilo otkrovenje jer se nigde u hramu ne služe biblijske pesme sem u dane Velikog Posta. Našoj braći koja su za razliku od Danila ulazili u Crkvu nemajući takvo bogoslužbeno iskustvo, trebalo je zaista, nekoliko meseci da bi usvojili tu nauku.

Izuzetni bogoslov

Jedinstveno pamćenje, sposobnost da brzo čita i usvaja znanje davali su Danilu mogućnost da se slobodno oseća u bogoslovlju, tj. i da ga voli i da ga poznaje. Mi smo voleli bogoslovlje, ali retko ko je mogao da se „pohvali“ da zaista poznaje učenje Svetih Otaca. Upravo zato su ga mnogi studenti voleli. Iz istog razloga je imao mnogo problema sa predavačima. Normalno, kada student u svom znanju prevazilazi učitelja, to ne može a da ne izazove određenu nedoumicu. Veoma često su ga doživljavali kao hvalisavca, samouka, bubalicu.
Do nedavno u pravoslavnom svetu ga MNOGI NISU DOŽIVLJAVALI KAO OZBILJNOG BOGOSLOVA. Međutim to mišljenje opovrgavaju pre svega događaji koji su povezani sa uspostavljanjem jedinstva RPC (Moskovska patrijaršije) i Ruske zagranične Crkve. ČLANOVI KOMISIJE MOSKOVSKE PATRIJARŠIJE SU NAKON USPOSTAVLJANJA JEDINSTVA ZVALI OCA DANILA KAO SAVETNIKA, da bi pogledali kako su se u istorijskoj perspektivi vršila slična objedinjenja. Ja sam takođe imao dosta pitanja, na šta mi je o.Danil bukvalno za pet minuta rekao kakva je bila situacija sa sličnim problemima ranije i koji je moguće puteve njihovog rešavanja danas on video. Pritom mu za to nije trebalo da gleda u knjigu. Ne, on je iznosio informaciju koju je dobio u Seminariji iz sećanja brzinom kojom se ne mogu nalaziti podaci na internetu.
Međutim, u isto vreme bez obzira na svoju istinsku ljubav prema bogoslovskoj nauci Danil je veoma voleo ljude i nije podnosio usamljenost. Njemu je neprestano bio potreban drug, kolega, sagovornik i zato se njegovo prisustvo na predavanjima pretvaralo u određeno stvaralačko saznanje, stvaralačku obradu toga što je pročitao. Povremeno kada je nešto iz reči predavača „seklo“ njegov sluh, on bi tako skočio od knjige, pogledao kroz naočare na predavača i podigao ruku, izgovorivši odmah nekoliko citata kojim bi ga zbunio.
Koliko god da bi Danil pokušavao da mekše priđe rešavanju nekog pitanja nije uspevao. Taj izuzetni, ljubveobilni, ali kako se činilo, istovremeno i oštri karakter nije omogućavao da se odmah sa njim nađe zajednička tačka. Upravo suprotno, čovek bi se čak unekoliko i udaljavao od njega. Međutim poznajući Danila, može se reći da je imao istinsku ljubav, ljubav prema svakom čoveku, čak i prema ljudima dalekim od Crkve. Za o.Danila je takav čovek zahtevao više brige od nas hrišćana, jer je stradao od nedostatka vere i ljubavi. A o.Danil je želeo da podeli radost vere, tu veliku riznicu kojoj je sam pristupio. On bi se iskreno zaprepastio, kako je bilo moguće ne razumeti to, kako je bilo moguće ne poznavati veru kada je to tako lepo!
Danil je veoma voleo bogoslovlje. Ali ne samo kao pravoslavnu filosofiju. On je ljubio svaku projavu Pravoslavlja u životu. Tačnije, ljubio je sami život sa Bog i svaki trenutak je bio skupocen za njega.

Pashalno pojanje

Ponekada bi se zaustavljao i govorio: „Poslušaj… Poslušaj, kako predivno zvuči stihira Pashe“. Davao je ton, a sam počinjao da peva melodiju na vizantijski motiv. Istovremeno je živeo u našem svetu i sa Bogom, u svetu bogosluženja, koji je ispunjavao čitav njegov života nezavisno da li je učio, služio ili razgovarao sa čovekom. Ta druga strana njegovog života se pokazala veoma jasno u vreme učenja u Seminariji.
On se neprestano bavio prevodom ruskog načina zapisa muzike na italijanski, tj. savremeni notni sistem. Smatrao je da je istinsko pojanje koji je bio u bogosluženju u prošlosti, u 14-16 veku sada izgubljeni. Ta ljubav se zatim izrazila u bogosluženju u njegovom hramu. Sem jednoglasnog ili isonog pojanja on je stvorio i narodno pojanje. I ljudi so po pravilu pojali jednim tonom, bez ikakve razlike u glasovima. Imali ste zadivljujuće osećanje kada poje ceo hram. Makar i ne toliko skladno i sa lepotom horskog pojanja, harmonijom na koju je navikao savremeni čoveka. Međutim, to je bila harmonija ljudskih duša. Takvoj harmoniji je uvek stremio, bez obzira na spoljašnju oštrinu, jer je ona bila samo spolja.
Iznutra je goreo istinom, životom, ljubavlju. U studentskim godinama je praktično svo slobodno vreme prevodio notne zapise, čime je zarazio mnoge druge. Čak i one koji uopšte nisu imali muzičko obrazovanje. Međutim, Danil je umeo da zainteresuje, jer je to sam veoma voleo. I ta osobina: ljubiti nešto i predavati ljubav drugima – sačuvala se, zaista, do poslednjeg dana.
Završivši Seminariju, on je bez sumnje želeo da ostane na Akademiji, ali mu nisu dozvolili jer je o.Danil već bio porodični čovek i primio svešteni čin. U to vreme je postojao katastrofalni nedostatak sveštenoslužitelja. Zato je poslan na parohijsko služenje, tako da je Akademiju završio kasnije.
Odnos pedagoga prema ocu Danilu je bio različit. Videli su u njemu talentovanog mladog čoveka, ali ga nisu mogli razumeti do kraja. Sa jedne strane odrastao je u sovjetsko vreme, njegov otac je u to vreme primio svešteni čin. Zato je crkvena atmosfera sovjetskog vremena – tradicija u kojoj je bio vaspitan. Ona se odlikovala određenom trpeljivošću, čak bih rekao, nekim liberalizmom. I tim ne manje mogao je da na crkveni život gleda drugačije, sa pozicije revnitelja čistote vere. Istovremeno su oca Danila neosnovano optuživali za katolicizam, jer je vrlo jasno stajao na takozvanoj juridičkoj poziciji iskupljenja, jer je smatrao da je to stav Svetog Grigorija Bogoslova i otaca – Kapadokijaca.
Opet, neki su ga smatrali disidentom i neoobnovljencem jer se trudio da se vrati životu prvohrišćanske zajednice.

Naše srce vam je otvoreno

Čega se još sećam iz studentskih dana… Jedan student je da bi se pogruzio u bogoslovsku nauku na vratima svoje sobe napisao „drugovi su kradljivci vremena“. Danil je bio potpuno drugačiji čovek. On je uspevao sve. I njegova živa priroda, njegova ljubeća duša je tražila prijatelje sebi. Nije mogao da se zaustavi sa jednim ili dva druga. On je bio otvoren za sve i svakoga.
Bez obzira na to što smo mogli imati potpuno drugačije poglede na određene probleme, on je mogao sa crkvene tačke gledišta da oceni moje mišljenje ili mišljenje bilo kod drugog čoveka. Međutim, to nije značilo da nije ljubio čoveka sa kim je vatreno polemisao.
Sećam se jednog takvog slučaja. Nakon završetka Seminarije jedan od naših vršnjaka je unekoliko otišao od crkveno-parohijskog života, iako je nastavio da ide u hram, pričešćuje i ispoveda se. Imao je neke probleme sa zdravljem, a zatim se dogodila nesreća u porodici. Međutim to je bio naš student i bez obzira na sve o.Danila ga nije odbacio i na svaki način ga je podržavao – i materijalno i moralno. Neprestano je išao njemu, pozivao ga kod sebe u goste i koliko je mogao trudio se da mu pomogne da ostane u Crkvi. I do danas su sačuvali veoma prisne odnose.
Uopšte on je na svaki način pomagao ljudima koji su već izgubili veru, izgubili Boga, izgubili same temelje života. Za svakog je imao vremena. Za divljenje je što pri takvoj zauzetosti ni jednom čoveku nije odrekao reč podrške, reč utehe. Jedino što nije shvatao je – kako čovek može a da ne vidi istinu. Zato je imao javnu polemiku i sa protestantima i sa predstavnicima islama i sa mnogim drugim konfesijama. Ali o tome ću reči kasnije.
Želeo bih da se prisetim seminarskih godina, i to stanja njegove duše, vrlo stvaralačke i revnosne, koja je sve živo doživljavala. Istovremeno i duše veoma nežne i ranjive. Zato su „male tragedije“ koje su se događale, kako to obično biva u mladim godinama, izbacivale ga iz koloseka. Tada bi tugovao i plakao, plakao kao malo dete. U to vreme je otvarao Kanon Presvetoj Bogorodici, išao oko Lavre i čitao ga. I ko je mogao, ko ga je znao – prilazio bi i zajedno se molio sa njim.

Sanaslednica večnog života

I eto, nastupilo je vreme da se stupi u brak. Interesantne su neke okolnosti njegove ženidbe. Upoznavši se sa prelepom devojkom, shvatio je da ga njena porodica neće prihvatiti. Postojalo je čak i otvoreno neprijateljstvo od strane budućeg tasta – „čuvaj se, obiđi naš dom kada prolaziš“. Slava Bogu, sve to je kasnije nestalo.
Ali eto došao je dan svadbe. Venčao ih je o.Dionisije u gimnaziji „Radonjež“, koju je tada vodio njegov otac – o.Aleksej Sisojev. Od nevestinih zvanica nije bilo nikog. Ni majke, ni oca – venčanje je bilo tajno za njih. Njegova nevesta je bila upravo kao biblijska Ruta, koja je ostavila svoju otadžbinu radi Gospoda. Zato je trebalo svadbu da sakrije od roditelja. Međutim, sa tačke gledišta kanona to je opravdano, pošto je devojka biča punoletna. Po crkvenom pravu u slučaju zabrane roditelja na brak, odluku je moga da donese samostalno.
Supružnici su živeli u odvojenom stanu- roditelji matuške oca Danila su imali takvu mogućnost – pružiti ćerki ne samo obrazovanje, već i mogućnost da samostalno živi. I okolnosti porodičnog života su se razvijali kao u nekom romanu. Kako to obično biva kada se dvoje mladih ljudi vole i stupaju u brak, pojavljuje se još jedno željeno i milo biće sa kojim su spremni da podele svoju ljubav, život i sve ono što im je dragoceno. Kada je Julja po srcem nosila novi život, postalo joj je loše. Jednom prilikom je to primetila njena majka. Kada su otišle zajedno do lekara on je rekao da postoje male smetnje ali da to apsolutno ne utiče na tok trudnoće. Možete sebi predstaviti reakciju majke koja je u jednom trenutku postala i tašta i baka, što tog petka 13-og nikako nije ulazilo u njene planove. Možem osamo pretpostaviti kako se razvio skandal, ali je na kraju, slava Bogu, sve bilo izglađeno. Zajedničko stremljenje ka Hristu je preteglo. Roditelji su shvatili da je to život njihove kćeri i nije moguće uraditi ništa. Glavno je da ljudi budu zajedno, shvatali jedan drugog.

Prečitana Biblija

Do sada se sećam njegove Biblije, koju je bukvalno toliko čitao da se za par godina prosto raspala. Imao sam prilike da je sastavljam, pa sam povez uradio sa metalnim umetkom da bi mu poslužila veoma dugo.
Što se tiče misije i života parohiji – o tome bi mogli govoriti i drugi ljudi, koji su u poslednje vreme bili bliski sa ocem Danilom. Jedino što mogu reći da ljubav ka Pravoslavlju i njegovo istinsko znanje, znanje Boga, nije dozvoljavalo ocu Danilu da spokojno gleda na to što mnogi ljudi ne poznaju Gospoda.
U jednom od poslednjih susreta kada smo sa njim razmatrali planove i perspektive misije u budućnosti, o.Danil je rekao: istinski misionar može biti samo onaj ko vidi da se drugi nalazi u opasnosti, opasnosti duhovnoj, da ne može naslediti život večni zbog svojih ubeđenja. Da se ne može približiti Bogu imajući moralne zablude ili zablude u veri. Iz toga je ishodila čitava koncepcija oca Danila: „Čovek koji je nemoralan, neiskren, koji ne traži istinu, ne može pronaći pravu sreću u životu“. Ta svest je i davala silu njegovoj misionarskoj propovedi. Zato je išao ne ustručavajući se, ne zbunjujući se i ne bojeći se opasnosti. Nije imao lažni stid pred protestantima, muslimanima, pred ljudima koji jednostavno prolazili ulicom. Išao je ulicom i kada bi video čoveka, zaustavljao bi ga i mogao je potpuno jednostavno da govori o tome što uznemirava, što brine tog čoveka. Pokušavao je da mu pokaže put savladavanja te nesreće, životne tragedije.
U isto vreme ja sam živeo nedaleko od njegovog hrama i zato sam imao mogućnost da često posećujem njegov hram, razgovaram i vidim to što se događa u njegovoj parohiji. Jedan dan bi išao protestantima, sutra muslimanima, prekosutra bi služio moleban za Tatare na njihovom jeziku (to je bio jedinstven slučaj i on ga je služio svake nedelje!) i plodova je bilo jako puno. Među najbližim pomoćnicima imao je mnogo Tatara.

Polemika o veri

O.Danil se nije bojao ničega. Razgovarao je i sa ljudima koji su sebe smatrali vernima i sa članovima sekti. Sa dozvolom administracije ili duhovnog starešinstva on bi dogovarao susret, gde je dolazio sam ili sa jednim ili dva svoja pomoćnika. Oni nisu učestvovali u susretu već su jednostavno učili argumente, gledali kako o.Danil misionari. Govorio je samo on. Njemu nisu bili potrebni pomoćnici jer je on za svog pomoćnika smatrao Boga.
Oko oca Danila bi sedelo 30-50 ponekada i 50 protestanata. U početku bi on postavljao pitanja, a zatim bi na njih odgovarao sam. Pri tom ih je zadivio poznavanjem Svetog Pisma. Obično protestanti odlično poznaju tekst Biblije, međutim, on nije samo citirao, on je napamet znao ogromne fragmente. Znao je novozavetne stihove za koje postoje proročanstva starozavetnih proroka. Znao je kako ta mesta tumače Sveti Oci zlatne epohe hrišćanstva, znao je šta o tome govore tumači srednjeg veka.
Mogao je navesti original na ivritu ili na grčkom. Ne može se reći da je on znao ivrit sjajno ili da je slobodno mogao da čita na starogrčkom jeziku. On je poznavao jezik uz rečnike. Međutim, teška mesta Svetog Pisma pamtio je u originalu. I što je najvažnije znao je kako su ta mesta shvatali nosioci tog jezika. Mogao je porediti verzije: grčku, drevno-jevrejsku, sirijsku i slovensku. Kako je govorio Sveti Ignjatije Brjančaninov: „njegov um je plivao u vodama Svetog Pisma“. To je zaista bilo jedinstveno. To je poražavalo protestante i dovodilo ih u ćorsokak. Na pitanja koja je postavljao nisu mogli da odgovore. U isto vreme nije bilo potanja na koje ne bi mogao da odgovori o.Danil.
Nešto slično bilo je i sa muslimanima. Dogovorivši jednom javnu raspravu o.Danil je na njega zvao svoje studente iz seminarije koji su bili svedoci kako on lako vlada tekstom Korana, kako postavlja pitanja, kako upoređuje teška mesta koranskih tekstova i otkriva unutrašnje protivrečnosti koji postoje u tom tekstu. Nakon toga su mnogi ljudi sa nedoumicom gledali na svoje učitelje – imame ne shvatajući kako nisu u stanju da poznaju Koran kao što ga zna pravoslavni sveštenik.
O.Danil ne zbunjujući se nimalo, predlagao je da se susretnu još jednom i da se pripreme sa odgovorima na pitanja na koja nisu mogli da odgovore tog puta. Štaviše, on je i ranije predlagao temu za raspravu. Pored svega toga, da ga ne bi optuživali da loše poznaje islam i da ga nepravilno tumači on je pitao za dozvolu da posećuje predavanja islamskog učenja o Bogu. Istovremeno da muslimani ne bi stvorili pogrešnu predstavu o Pravoslavlju, zvao ih je na besede koje držao svake nedelje u svom hramu.
Nakon jedne takve rasprave nekoliko ljudi iz grupe muslimana je napustilo salu. O.Danil se nije zbunio jer je smatrao da ako je čovek iskren, ako zaista želi da pozna istinu, ništa ne može da ga spreči. Naše opšte ubeđenje kasnije bilo je da je bio spreman da svakom dijalogu priđe bez predrasuda, iskreno. Ako neko uspe da dokaže da smo na putu zablude, da nismo u pravu, spremni smo da se toga odreknemo. Ta iskrenost je osvajala ljude sa kojima je govorio o.Danil.

Od zemlje ka Nebu

Još od studentskih dana o.Danil se filosofski odnosio prema životu i spokojno odnosio prema smrti. Iznad njegovog kreveta je visila tablica sa natpisom: „Sve prolazi“. I činilo nam se da pred nama stoji neki od drevnih filosofa koji se brine ni o čemu zemaljskom, već pre svega o duši i o svojim bližnjim. Zaista, on je bio filosof. Za njega ništa iz materijalnog sveta kao da nije postojalo. Njega uopšte nije zanimalo šta će obući ili jesti, bukvalno za njega nije postojao spoljašnji svet. Živeo je samo ljubavlju prema Bogu, veri, ljudima.
Upravo zato je još iz studentske klupe maštao o tome da postane Mučenik. Govorio je: „Dobro je biti Mučenik ili otići pred kraj života u manastir da bi završio život kao neko od velikih podvižnika“. To mi se činilo detinjarijom, da je sve to u duhu Danilovog maksimalizma. Kakvo mučeništvo može postojati u dvadesetom veku? Upravo zato te pretnje ja nisam doživljavao kao prave.
Nazvao sam njegov život životom filosofa. Međutim, to je bio još i život pravednika. Jednom prilikom sam primetio da ne ide na doručak. Kada sam ga kasnije pritisnuo pitanjima pokazalo se da sredom i petkom ne uzima hranu do 9 sati, kako govori Tipik, tj. do 15 sati – vremena kada imamo ručak. I tako je bilo tokom celog studentskog života. Mislim da je tako bilo i kada je počeo da služi na parohiji. Služio je praktično svaki dan. već kao starešina hrama i pritom jedini sveštenik on je služio 4-5 bogosluženja nedeljno bez obzira na to što je njegov život bio ispunjen predavanjima koje je držao u hramu, krutickom podvorju, Seminariji i na drugim mestima. To je zaista bio čovek vere, koji se nije hvalio time što radi, već je živeo kako je mislio da je neophodno, kako su ga naučili Sveti Oci. Zaista naučili jer ih je ljubio, zaista ljubio. Zato ih je i poznavao.
Vraćajući se raspravama, može se reći da je prizivao ljude istini. Nije ih zvao u hram, zvao ih je Hristu. Kasnije je nekoliko puta kada smo se susretali govorio: „Mene će ubiti, a ti nemoj zaboraviti o čemu smo razgovarali“. Na to bih hteo da dodam da je Gospod zapovedio da se razmišlja: o ljudima koje ti je On dao, o porodici, o tri kćeri koje čekaju svog oca svaki dan kod kuće.
Taj nezemaljski odnos prema zemnom se izražavao u svemu. Čak i najsvetije što postoji na zemlji – svoju dečicu – od najranijih dana učio je da streme Nebu. Dao im je tako neobična imena da su mu mnogi to direktno govorili. To je međutim potpuno uobičajeno za njega. Imena Svetitelja, za svakog hrišćanina draga: Justinijana, Doroteja (ili Tea) i Angelina. Sveta Doroteja se za života udostojila da u proročkom viđenju dobije jabuku iz rajskog vrta. Pročitajte Žitija tih Svetih mnogo stvari će vam postati jasno.
I celokupna njegova ličnost nije bila kao mi. Ne kao što smo mi na zemlji. On nije bio zemaljski čovek. Parafrazirajući reči jednog drevnog filosofa sa Istoka, želimo da kažemo i o o.Danilu:
Za života, ljubljeni brate bio si vatreni revnitelj i nisi mogao da umreš spokojno. Zato primi od Gospoda slavni venac Mučenika!

http://pravoslavie.ru/smi/1687.htm

Rubrika: Žitije, Sveštenomučenik Danil Sisojev

O Autoru ()

Pravoslavni misionarski centar „o. Danil Sisojev“ pokrenut je na Bogojavljenje 2010. godine sa ciljem da se pravoslavni hrišćani što više čuju i saznaju o ispunjavanju poslednje Spasiteljeve zapovesti (Mt. 28:19-20) koju Njegova Crkva danas izvršava. Predlog za stvaranje samog centra dao nam je Mučenik čije ime naš centar nosi, na nekoliko dana pre nego što je postradao za Hrista. Naš cilj je da, koliko je u našoj moći, pomognemo kako spoljašnju tako i unutrašnju misiju Crkve. Zato smo pokrenuli jednu akciju pod nazivom „500x100“, koja za cilj ima da okupi 500 revnosnih pravoslavnih hrišćana koji bi donirali 100 dinara mesečno za potrebe misije Crkve. Ako želite da detaljnije pročitate o našem poduhvatu, prijavite se OVDE.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *